Dizajniranje migrantske politike

Srbija je sputana napetostima i nerešenim problemima. Da li je to nova vest? Ne. Da li se neko zbog toga brine? Reklo bi se – ne, preterano. Da li će nešto biti promenjeno?

Nadajmo se.

U životu, pa i politici, nema pozicije koja se ne bi dala popraviti nabolje. No, novija istorija i dešavanja u vremenu sadašnjem ukazuju na deficit sposobnih ljudi sa instiktom da doskoče izazovu trenutka, tako da su građani Srbije predodređeni na iracionalne „projekte“ donosioca političkih odluka. Umesto „umetnika mogućeg“ koji traže i pronalaze stabilizujuća rešenja, na scenu stupaju „proizvođači“ tenzija koji se ne libe da u javnoj sferi moć promovišu na sve moguće načine i kada nije nužno.

Produžena ruka i štit su im aparati sile – tajne službe, policija i (sve češće) vojska.Samo što smo izašli iz vanrednog stanja, uzrokovanog pandemijom virusa korona, (re)aktivirana je napetost u vezi sa migrantima i izbeglicama.

Istoj pogoduje izostanak racionalnog odgovora EU na migrantsku krizu i nakon pet godina od velike seobe naroda, a na pomolu je novi talas. Iz tog razloga raste strepnja – šta će se desiti kada Srbija prestane da bude usputna stanica za migrante i izbeglice?

Nespokoj pothranjuje i vlast koja, iz pozicije bespomoćnog posmatrača geopolitičkih prestrojavanja pred sopstvenim vratima, upravo, dokazuje nespretnost (da li?) u iznalaženju adekvatnog odgovora na ponašanje „zaglavljenih“ prognanika.

Izvesno je da, uprkos „zatvorenim“ granicama, priliv migranata i izbeglica nije zaustavljen i da su prihvatni kapaciteti prepuni.

Prema podacima nadležnih i saopštenjima zvaničnika, u decembru 2019. u više prihvatnih i centara za azil boravilo je 4.440 ljudi da bi polovinom aprila broj evidentiranih dosegao 8.000.

Procene su da ih, sa ilegalcima, ima blizu 10.000. Većina je frustrirana usled neželjenog zadržavanja na Balkanu i karantinskih uslova za vreme vanrednog stanja.

Razni ispadi su sve učestaliji ishodi ispoljenih netolerantnosti koje provociraju reakciju policije, ali i vojske. To potvrđuje i predsednik Republike Srbije, navodeći da se događa da migranti izazivaju incidente, ali u manjem obimu i procentu nego što ih prave naši građani. Da su po sredi normalna i očekivana dešavanja, u trenutnim okolnostima, navodi i direktor Komesarijata za izbeglice i migracije Vladimir Cucić.

Naravno, za očekivati je da među njima ima agresivnih, ćudljivih, ogorčenih i besnih. Shodno tome, pretpostavka da su određene kategorije migranata faktori rizika nalazi se u samoj srži pristupa bezbednosti, ali i političke stabilnosti. Mogući su slučajevi delinkvencije – od benignih incidenata do potencijalnog i realnog kriminala.

Ne treba isključiti ni druge bezbednosne pretnje po građane i nacionalne interese, ali ni zloupotrebu nevoljnika u politikantske svrhe.

Na pomisao o (eventualnoj) zloupotrebi navodi sledeće: vlast u vremenu promocije tolerancije, humanog odnosa i politike „otvorenih vrata“ za migrante i izbeglice, ali i predizbornih aktivnosti, donosi naprasnu odluku da „ukroti“ razularene pojedince i grupe angažovanjem vojske.

Naime, „vrhovni komandant“ je 16. maja naredio hitnu upotrebu Vojske Srbije (VS) radi zaštite bezbednosti građana na teritoriji pogranične opštine Šid, navodeći da je postupio u skladu sa procenama bezbednosnih organa i zahtevima građana (?), premda na terenu, prema njegovim rečima, nema drame, niti se dešavaju „najstrašnija krivična dela“.

To potvrđuje i Radoš Đurović, direktor Centra za pomoć tražiocima azila, navodeći da su se građani iz okoline Šida iznenadili prisustvom vojske.

U odsustvu eksponiranja ministra unutrašnjih poslova, zapaženu ulogu i medijski prostor (i ovoga puta) dobio je ministar odbrane Aleksandar Vulin, čija „dela“, uverava nas – iz dana u dan, zavise od saznanja o sistemu na čijem je čelu. Skromnog talenta za posao koji radi, do sada je naučio da vojniku niko ne sme da otme pušku.

Nesporno je – posle nekoliko rizičnih situacija u migrantskim centrima u Obrenovcu, Krnjači, Preševu…, verovatnoću daljih konflikata ne treba zanemariti, jer se radi o nepoznatim i nepredvidivim ljudima koji, kada su u grupi, imaju sklonost ka izazivanju incidenata.

Uz to, izvesno je da se među njima nalaze i kriminalno orijentisani migranti, povezani sa krijumčarskim lancima, koji pokušavaju da uspostave kontrolu među svojim sunarodnicima.

Zakon o Vojsci Srbije omogućava predsedniku Republike (ili ministru odbrane, po ovlašćenju predsednika) donošenje odluke da VS pruži pomoć nadležnom državnom, pokrajinskom ili organu jedinice lokalne samouprave, radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine ali – na njihov, a ne zahtev građana. Isti propis reguliše i da se vojna policija može angažovati u pružanju pomoći organima unutrašnjih poslova.

Međutim, osnov za to, pogotovu za slanje nekoliko timova Specijalne brigade – najelitnije jedinice VS, ne treba da budu sitne krađe, međusobne prepirke i tuče migranata, već protivteroristička zaštita, gušenje pobune i slično.

Stoga, odluka i naređenje da se pošalju njeni pripadnici nameću pitanja, poput: 1) Kome je namenjena poruka iscenirane reakcije, s obzirom da se VS koristi (prevashodno) za druge misije i zadatke i da nije ozbiljno ugrožena javna beznednost? 2) Da li je, u uslovima spornih kapaciteta za proširen spektar zadataka, svrsishodno angažovanje pripadnika VS i treba li ona da preuzme odgovornost za spoljno obezbeđenje migrantskih kampova? 3) Zar javni red i mir, zaštitu lične i imovinske sigurnosti građana i kontrolu kretanja i boravka stranaca, ne mogu da osiguraju za to nadležni organi – policija i žandarmerija, čije je prisustvo u aktuelnom području (značajno) povećano 1. marta, nakon više slučajeva upada migranata u kuće i na imanja meštana?

Migrantski problem, sem humanitarnog, svakako, ima i svoj bezbednosni i politički aspekt. Zato se mora tretirati odgovorno. Odgovor Srbije na migrantsku krizu može obeležiti njenu sadašnjost ali i odrediti njenu budućnost.

Reakcija države bila bi shvatljiva i svrsishodna da je došlo do povećanja rizika po stanje javne bezbednosti, kao i ugrožavanja sigurnosti ljudi ili imovine, u većem obimu. Do toga nije došlo, što navodi na zaključak da u vlasti postoji spremnost da se, zarad održavanja rejtinga, proizvede kriza i angažuju vojne snage kada, kako i gde nije uobičajeno i neophodno.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike