Đaci su ravnodušni i udaljeni od škole

Već odavno nije problem autoritarni autoritet i represija u školi, nego nedostatak autoriteta, anomičnost, kulturna anarhičnost, nedostatak kulturnog modela, nedostatak školske kulture koja bi posredovala veliku kulturu i tradiciju: simbole, rituale, svečanosti, kodekse i uniforme…

Škola slabo integriše, malo ko se oseća delom jedne životne i intelektualne zajednice, đaci su ravnodušni i udaljeni od nje, ona je za njih uglavnom anonimna i isprazna. Gotovo svi su demotivisani za više postignuće. Kriza sistema kao kriza smisla!

A kada je reč o školskoj uniformi, ona bi mogla imati sledeće značenja:

Praktična dimenzija – otklon od neprimerenog izgleda, jednostavnost, funkcionalnost, estetičnost.

Pedagoška dimenzija – osećanje pripadnosti, prepoznatljivosti, identiteta, duha zajednice.

Psihološka dimenzija – vizuelni identitet, simbolička identifikacija; spoljašnja forma psihološki i simbolički obavezuje.

Socijalna dimenzija – formalna egalitarnost nasuprot heterogenosti u razredu; socijalna integracija nasuprot rastućem diferenciranju i dezintegrisanju; školska uniforma kao deo školske kulture.

Školska uniforma ne ugrožava individualne slobode i prava, ne osujećuje unutrašnji nemir potrage za autentičnošću i afirmacijom tek stasalog ega. Tome u susret ide malo spoljašnje mirnoće.

Obnovimo i dogradimo našu školu! Dovršimo našu modernu!