Đačka disciplina

Sa aspekta prosvetiteljskog pragmatizma, u slučaju kršenja propisanih oblika ponašanja, ništa naravstvenije no primena vaspitno-disciplinskih mera.

Kažnjavanje kojem prethodi molba, tiho izricanje opomene, u četiri oka (da ne čuje celo odeljenje i ne ponizi vinovnika), upozorenje, pretnja i metode koje proizlaze iz prirode stvari, poziv je akteru da je neizvršena obaveza ili njegovo ponašanje štetno i zato zabranjeno. Jer, ništa se ne može dobiti nezaslužno, za sve se mora dati nešto zauzvrat.

Drukčije, pak, tumačenje (protivno prvom pravilu „da nema besplatnog ručka“) dolazi iz usta oficijelnih teoretičara sentimentalne pedagogije, slobodno je reći, nadripedagoga i antipedagoga.

Pojačan nastavno-pedagoški rad i blaga sredstva radi suzbijanja neprihvatljivog i diskriminacionog ponašanja – nisu uvek doneli pozitivne ishode. (Radi sprečavanja nepoželjnih oblika ponašanja, osim nastavnika, pedagoga i psihologa, uključuju se socijalni radnici i policija.)

Opomene, dakle, razrednog starešine, direktora i nastavničkog veća, negativna poređenja, zabrane, upisivanje u disciplinsku kao sramotnu svesku; noviji načini: pomaganje u održavanju školskih prostorija, humanitarni rad, te aktivnosti u pripremi prezentacije, uzaludan su i jalov apel na pokoravanje razumu i ustaljenosti, redu i radu.

Ele, nije apriori štetna primena preventivnih mera, shodno prirodi delikta, konteksta i trenutka.

Shvatljiva je rigoroznost koja to nije maltretiranje i nanošenje bola, niti isključenje nežnosti, dobrote, obzirnosti i pokazane ljubavi.

U pogledu discipline, predavač treba da poseduje pravo povišenog tona i podignutog prsta – bez da se pravda drugima i daje izjave.

Šta mari ako đak zbog nedoličnog gesta, kreveljenje, bekelenja, izvođenja, popije šamar, i tako postane manje podložan rđavom ponašanju u budućnosti? (Mačka udari šapom svoje neposlušno mače; – zašto bismo bili u raskoraku sa prirodom?)

Malo se obaziremo na iskustva nepregažena vremenom; ne respektujemo misli iz svetih knjiga ili reči velikana, među njima, pedagoga po svom pozivu:

„Koga Bog miluje, onog i kara“, „Karaj ih bez poštede da budu zdravi u veri.“ Uzmimo misli čoveka iz naroda: „Kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim“, „Teška je moja ruka, ali srce je puno ljubavi“, „Bolje je sina rasplakati, nego posle zbog njega plakati“ (jermenska), „U vaspitanju dece najbolja je stroga ljubav“ (SAD). „Roditeljsko bogatstvo je deci kazna“ (ruska).

Ni sledeća slova ne zvuče nimalo preživljeno i bivše: „Ako je prvi kamen krivo položen, zid će do kraja biti kriv“ (narodna). „Kazna treba da bude prirodna posledica rđavog ponašanja“ (Žan Žak Ruso).

„Ko pri zakopčavanju pogreši kod prvog dugmeta, sigurno ni do poslednjeg nije to učinio kako treba“ (Gete).

„I materinska ljubav i materinska mržnja“ – kaže Darvin – „i onda kada je ova poslednja vrlo retka, imaju isti značaj za neumoljiva načela prirodnog odabiranja.“

Nereagovati prema neposlušnom, dobrovoljno ili silovoljno – navedimo reči vladike Velimirovića – „isto je što i čitati knjigu s drugog kraja; kao što neukroćen konj postaje arum, tako neukroćen sin postaje bezobrazan“.

Ovaj mudrac podvlači: „Što duže majka ljuljuška dete, to dete docnije prohoda.“ „Što duže ispraćaš, više plačeš“, sledi istu po(r)uku ruska poslovica.

Više od metodičkog problema, favorizovanje „dečjih prava“, preinačenje učionice u igraonicu, labava disciplina u radu, iz čega proishodi neprimereno ponašanje, urgentno je pitanje je koje traži njegovo dovođenje u oštriju žižu, zahteva elaboraciju pozvanijih umova.

Autor je profesor emeritus Pedagoškog fakulteta u Somboru

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.