Đilas je ozbiljan čovek

Život nas je vodio svojim putem, ali često su nam se te životne staze ukrštale i preplitale, jer smo sledili iste putokaze, težeći istom zajedničkom cilju: slobodnoj, demokratskoj i normalnoj Srbiji. Putokaze smo nekada sami postavljali, definišući pravac na političkom kompasu, procenjujući snagu vetra, opasnosti i iskušenja na tom putu. I kada bi nam se putevi razilazili, ni on ni ja nismo kretali stranputicom, tako da kada bi se ponovo susretali na nekom od raskršća, prijateljski bi se pozdravili, nastavljajući put nekada zajedno, nekada ne i još se srdačnije rastajući, znajući da ćemo se ponovo sresti.

Tim putem nismo išli samo nas dvojica. Bilo je znanih i neznanih s kojima smo krenuli. Put je bio dug i naporan. Neki su na tom putu odustali, neki posustali, bilo je onih koji su popustili i predali se, ali mnogi su prošli kroz cilj. Nije to bio samo put kroz uzburkane političke vode. To je jednostavno put kroz život. Često me je to putovanje podsećalo na kopanje ogromnog bunara. Neki su nas savetovali da smo odabrali da kopamo na najtvrđoj steni, drugi su nas ubeđivali da tu nema vode, treći da nam je pristup loš, četvrti da nismo za taj posao. Ćutali smo i kopali, uvereni da ispod najtvrđe stene leži najbolja i najčistija voda. Bilo je onih koji su nas podržavali, onih koji su nas bodrili i onih koji su kopali sa nama, ali i onih koji su kopanje prespavali, ili što je još gore zabranjivali i sprečavali. Kad je voda potekla, mnogi su hteli da se proglase zaslužnim kopačima i čuvarima kladenca. Neki od kopača hteli su da zavode red kraj vode, drugi su hteli da zamute vodu, treći da voda bude samo njihova. Kada je projektant bunara ubijen u atentatu, neki su se i naljutili jer više nisu bili blizu izvora.

Danas gledam neke koji su se i te kako okrepili, osvežili, umili i oprali na tom bunaru, kako se zatrčavaju ka njemu ne bi li pljunuli u njega. Jer su iskopali novi bunar. U kome voda toliko preliva da ima i za Beograd na vodi. Samo građanima je voda stigla do grla. Zato što su čitavu Srbiju ubunarili, pretvarajući je u bunar svojih želja kako bi ostvarili ogromne ambicije koje nisu u skladu sa njihovim skromnim mogućnostima. U autorskom tekstu pre neki dan u Danasu naš nekadašnji saborac podsetio nas je da je Srbija danas slobodna i demokratska zemlja u kojoj političari misle da je sve moguće ali ne i normalno.

Meni baš nije normalno da u demokratskim i slobodnim zemljama prebijaju kandidate za odbornike opozicione Demokratske stranke. U kom normalnom društvu je moguće da batinaši i huligani koji se u večernjim satima bore za prevlast na tribinama i pride na narko-tržištu, u prepodnevnim satima zastrašuju građane Pećinaca za račun vladajuće stranke. Da li u slobodnim zemljama građani svedoče zastrašujućoj eskalaciji nasilnog i organizovanog kriminala koje kao cunami preti da potopi Srbiju. Da li je moguće da u Beogradu za četiri godine nije napravljen nijedan vrtić, a da se prestonica kiti novogodišnjim đinđuvama već u septembru. U demokratskim društvima povodom Nove godine valjda se pale prskalice a ne automobili. U slobodnim zemljama grme vatrometi povodom otvaranja novih fabrika, mostova, bulevara, a ne postavljene bombe i Molotovljevi kokteli. Meni je izgledalo vrlo moguće da nova vlast okreči makar jedan od 45 vrtića, devet osnovnih škola i nekoliko domova zdravlja izgrađenih za mandata Dragana Đilasa, ali nije normalno da ne napravi nijedan takav objekat. Jer nema se za jelku od 83.000 evra i za vrtić.

U demokratskim društvima je moguće da čovek 2012. posle pobede Dragana Đilasa nad Aleksandrom Vučićem prepozna mogućnost i šansu u gradonačelniku Beograda. Pa da u toj pobedi vidi mogućnost za ostvarenje svojih ambicija, te da mu iz tog razloga napiše manifest i program političkog delovanja, sa legitimnom željom da se ponovo vrati blizu onog kladenca. Koji je projektovan da sa njega svi piju okrepljujuću hladnu vodu. Ali ne da na njemu peru svoju nečistu savest ili prljave ruke. Jer nije ni normalno a još manje moralno da neko zarad lične ambicije ode u zagrljaj sa onima koji su taj kladenac zatrpavali, kopače proglašavali izdajnicima, slaveći ubistvo Zorana Đinđića, koji je najviše doprineo da iz tog izvora poteče voda. Da kad se nagnemo preko ivice tog bunara, ne vidimo jamu ispunjenu krvlju, blatom i kaljugom, da ne vidimo u njemu leševe, da ne čujemo iz tog bunara rafale ispaljene u Ćuruviju i Stambolića, već da u odrazu biste vode vidimo lepo lice Srbije.

Znam Dragana Đilasa kao ozbiljnog čoveka. Ne verujem da je pročitao taj manifest, kao što verovatno neće slušati ni šta govori jedan jedini njegov protivkandidat za gradonačelnika Beograda, Aleksandar Vučić, kroz sve one napujdane pojedince koji manje merkaju fotelju a više kasu gradonačelnika, zaklonjeni iza tog dvostrukog gubitnika na beogradskim izborima. Jer ako je kod Dragana Đilasa i onih žutih nabavka roba i usluga za grad Beograd bila 130.000.000 evra, a kod njegovih naprednih naslednika skoro 300.000.000 miliona, znači da je Đilas funkciju gradonačelnika doživeo kao skup obaveza, a da su njegovi naslednici tu fotelju doživeli kao skup privilegija. Ako je kod Đilasa suvenir Beograda postao Most preko Ade, a današnja vlast nam kao suvenir Beograda ostavlja fantomku, očigledno da je onaj koji je pobedio Vučića dva puta funkciju gradonačelnika doživeo kao šansu da se nešto uradi za buduća pokolenja, a da su oni koje je pobedio to doživeli kao mogućnost da nešto urade za sebe.

Sećam se kampanje OTPORA tokom 1999. i 2000. godine. Sami smo je odradili, sopstvenom pameću i znanjem. Sećam se i govora Dragana Đilasa na skupu u jesen 1999. Govorio je zajedno sa ostalim vođama prethodnih protesta. Jer to je bilo normalno iako je zbog zabrane okupljanja izgledalo da nije moguće organizovati skup. Ali je bilo moralno biti na toj strani barikada.

Kao što je i danas moralno biti na bedemu sa kog se brani onaj gotovo zasušen bunar iz koga će kao gejzir ponovo pokuljati čista voda. Kao što je moralno biti protiv one napredne moralnosti koja je bunar iskopala na Slaviji i pretvorila ga u fontanu, obojenu pink bojama. Sa koje peva Ceca:

„Moj Beograde…“

Između bajkovitog naprednog bunara želja u senci jelke od 83.000 evra i bunara sa bistrom i pitkom vodom, siguran sam da će Beograđani izabrati da ih ne vode žedne preko čiste vode.

Autor je član DS i bivši narodni poslanik