Đilasovo bežanje sa poprišta

Tanji Fajon, Vladimiru Bilčiku, Knutu Flankeštajnu i Eduardu Kukanu, leđa su prvi okrenuli oni koji su ih već tri godine prizivali tvrdeći samouvereno da sa njima imaju svakodnevne kontakte da znaju da imaju podršku za svoje zahteve i da će samo kad se evroparlamentarci pojave, sve biti u redu. Zato partije okupljene oko Stranke slobode i pravde, kao i Narodna stranka nisu hteli ni da pošalju svoje platforme vlastima Srbije, arogantno ignorišući i ostale političke aktere sa kojima nisu hteli da razgovaraju.

Kad se razgovori vode uz dogovor da nema prisustva medija i da se javnosti ne saopštavaju detalji, onda to otvara mogućnost tumačenja i manipulacija što se ovoga puta obilato dogodilo. Nije Dragan Đilas napustio razgovore kada je saznao šta se nudi u završnom dokumentu, nego mnogo pre toga kada je shvatio da predmet razgovora neće biti isključivo predlog njegove stranke i njenih saveznika, isto kao što je ta grupacija uradila i pre dve godine na Fakultetu političkih nauka.

To bežanje sa poprišta političke borbe i biranje bezbednog odstojanja za raspravu sa neistomišljenicima, Đilas i njegovi saveznici potvrdili su i napuštajuću Skupštinu grada pre više od dve godine, a onda su konforno birajući temu mesto i vreme, van skupštine govorili o onome što je u njoj na dnevnom redu.

Oni koji su u prvim izjavama posle završenog dijaloga decidirano izjavili: ništa nije prihvaćeno od zahteva opozicije, nisu rekli istinu. Time su ponovo dokazali svoja nerealna očekivanja, ali i pristup da „ništa“ znači ono što su baš oni predložili, a sa ostalima nisu hteli o tme da razgovaraju.

Deo takozvane „relevantne“ opozicije svrstao se iza maksimalističkih zahteva koji kao jedino rešenje za izlazak na izbore vidi rešavanje svih pitanja koja se gomilaju godinama. Ili sve ili ništa. Uz tako nerealan stav usledilo je i mišljenje da oni koji dolaze iz Evrope treba da isporuče dogovor koji ima egzekutivne odredbe, koje će bespogovorno biti ostvarivane od svih, posebno od vlasti Srbije.

O čemu se tu zapravo radi? To u velikoj meri liči na funkcije Visokog predstavnika, OHR (Office of the High Representative), kao u Bosni i Hercegovini, pa da ovo telo može da privremeno suspenduje naše zakone i institucije i nametne svima bolja rešenja. Ako neko to želi, zašto ne kaže.

Jedan od najvažnijih zahteva opozicije da se proširi Izborna komisija, što vlast po sadašnjim zakonima nije morala da uvaži, prihvaćeno je. Tako će i opozicija koja je trenutno van parlamenta moći da ima svoje predstavnike. Naravno, neće moći da ima odlučujuću reč, ali zar je to moguće za one koji su bojkotovali izbore ili nisu prešli cenzus. Potpuno je neshvaćena ideja Privremenog nadzornog tela za praćenje medija. Deo opozicije koji je predložio nešto slično, nije predvideo članove REM, već predstavnike struke, fakulteta koji imaju studije novinarstva i organizacija civilnog društva: BIRODI, UNS i NUNS.

Vlast nije prihvatila i došlo se do kompromisnog rešenja. U ovom telu nema relacija nadređenosti i podređenosti u odnosu na REM, kao što se tumači. To telo će imati ulogu saradnje i koordinacije sa REM-om i medijima, da predlaže odgovarajuća uputstva i kontroliše njihovo ostvarivanje i da u neposrednom kontaktu sa medijima, javnim servisima i privatnim, utiče na postizanje političke ravnopravnosti i uravnoteženosti, obaveštavajući javnost na dnevnom nivou i o pozitivnim i negativnim stranama ovog procesa. Završni dokument sadrži i promenu načina finansiranja troškova izborne kampanje i zahtev da se uspostave procedure za sprečavanje i istragu neprimerenih pritisaka na birače.

Da li postoje garancije za uspeh? Naravno da ne. Kakve garancije, ko da ih da ili da sprovede sankcije, kad se zakoni ignorišu? Zahtev da se smene svi članovi Saveta REM-a, što bi moglo da se uradi jedino nezakonito, ne treba ni komentarisati.

Nisu dijalog i asistencija evroparlamentaraca dosegli savršenstvo. Daleko od toga. Zlonamerno je, međutim, konstatovati da nije napravljen korak napred, odnosno kompromis koji je bio moguć, kako su i evroparlamentarci konstatovali ne očekujući ni od koga da bilo šta potpisuje.

Ono što je atmosfera oko dijaloga i posle njega pokazala, zaista je zabrinjavajuće. Mediji do sada nazivani nezavisnim, u velikoj meri su pristrasno izveštavali favorizujući jedan pristup u odnosu na druge. Još se razgovor nije ni završio, a mišljenje Dragana Đilasa i onih koji ga podržavaju postalo je dominantno na televizijama N1 i Nova S i tako je nastavljeno.

Primer potpunog neprofesioanalizma je izbor sagovornika u gledanoj emisiji Utisak nedelje na Novoj S, kada su po principu režimskih medija, da se čuje samo jedna strana, sva tri sagovornika opravdavala odbacivanje dokumenta međustranačkog dijaloga. Pri tom, jedan od sagovornika Borko Stefanović, nije uopšte učestvovao u tom dijalogu

Godinama je jasno da je upravo medijska scena jedan od uzroka ukupne i predizborne neravnopravnosti u Srbiji. Ako se izgubi poverenje i u mali broj medija koji su do sada to poverenje imali, a u obe runde međustranačkog dijaloga je po nekoliko učesnika na tu opasnost ukazivalo, neće nam pomoći ni jači zahtevi ni veća intervencija evropskih institucija.

 Autor je profesor univerziteta u penziji i učesnik međustranačkog dijaloga uz prisustvo evroparlamentaraca