„Đinđić ne bi sedeo u kancelariji. Kad ćemo se dozvati pameti i svi izaći na crtu“: Lični stav nekadašnjeg direktora JKP Beograd put

Glavom su platili mnogi a među njima i Stambolić, Ćuruvija, Dada Vujasinović. Ređala su se ubistva i najgore torture prema opozicionarima. Masovno su ostajali bez posla u organima uprave, novinama, glumci u pozorištima, doktori u bolnicama. Jedan veliki broj je napustio Srbiju da bi sačuvali život i porodice. Ne treba zaboraviti ulogu Šešelja, koji je bio produžena fašistička ruka bračnog para.

U takvim uslovima opozicija je redovno izlazila na izbore. Napravljen je veliki uspeh u beogradskim opštinama. Pobeda je izvojevana na Starom gradu, Vračaru, Savskom vencu, Voždovcu i Zvezdari. Ne treba zaboravitida je tada prvi čovek Beograda bio Nebojša Čović, predsednik Gradskog odbora SPS. Svaki dan je bio ljuti rat između njega i ovih opština.

Želeo je da sve nadležnosti i finansije preotme i time pokaže da su ljudi u ovim organima lokalne samouprave nesposobni. U to vreme radio sam kao načelnik Stručnih službi opštine Vračar i svedok sam svih događanja. Tortura je bila svakodnevna, želeli su da oduzmu gazdovanje poslovnim prostorom, koji je bio gotovo jedini izvor prihoda.

Tada smo krenuli u izdavanje tezgi na Bulevaru za 80 do 100 maraka mesečno, kako bismo nekako sakupili za plate zaposlenih u opštini i njeno osnovno funkcionisanje.

Početkom 1994. godine u posetu je došao dr Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke. Popeli smo se na ravan krov na 10. spratu i odatle je Đinđić gledao ceo grad. Vizionarski je rekao: „Uskoro ćemo mi biti ti koji će voditi ovaj gradu u budućnost.“

Samo dve godine kasnije to se i desilo. Prvi gradonačelnik slobodnog Beograda bio je dr Zoran Đinđić, kasnije prvi predsednik vlade slobodne Srbije.

Đinđić je bio borac i vizionar. Nikada nije odustajao i povlačio se na rezervni položaj. Išao je uvek prvi, dobijao i batine na Brankovom mostu, ali nije odustajao i kalkulisao.

Upoređujući situaciju sa današnjom, Đinđić ne bi odustao i sedeo u kancelariji. Pogotovo što je kalkulisanjem i nesposobnošću opozicija već dva puta prepuštala pobedu u Beogradu Vučiću.

Dva puta im je padao sistem za brojanje glasova i gle čuda oba puta kada smo pobedili Vučića i kada zbog svoje nesposobnosti nisu znali da sačuvaju volju Beograđana. To se Đinđiću ne bi desilo. Ni slučajno.

Glasanje devedesetih je bilo u mnogo težim uslovima nego danas. Medijska blokada je bila totalna a sve za koje je vlast mislila da su joj protivnici je mobilisala i slala u građanski rat.

Pre više od trideset godina prvo su oslobođene centralne gradske opština pa 1996. godine Beograd i 2000. je pobeđen Milošević. To je bio logičan sled događanja ali deo današnje opozicije to ne vidi ili ne želi da vidi. Nasuprot, kao da priželjkuju poraz onih koji izlaze da se bore. Tragično.

Dok se opozicija dokazuje ko je jači i ko je u pravu ova zemlja finansijski propada zbog enormnog zaduživanja. Korupcija, kriminal i burazerska ekonomija cvetaju.

Da li ćemo dozvoliti da nam sruše Sajam, Stari most, Staru šećeranu, Poštu, stari Vračar…

Kada ćemo se dozvati pameti i svi izaći na crtu da ih pobedimo na bilo kakvim izborima. Nisu sve utakmice poštene, ali se pobeda mora napraviti na terenu a ne u kancelariji.

Odustajanjem od borbe dajemo vazduha Vučiću i svetlosnim godinama smo daleko od Evrope. Ovakvim sujetama samo ćemo dočekati da nam se sruši krov na glavu i da nas više nema.

Autor je nekadašnji direktor JKP Beograd put

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.