„Đinđić je odbijao da Srbija i Srbi moraju da budu nesrećni“: Autorski tekst članova Ne davimo Beograd

Mi danas imamo priliku da lamentiramo nad sudbinom Zorana Đinđića, našeg društva i nas samih, nad svim propuštenim prilikama. Možemo i da kažemo da je tog 12. marta 2003. godine ubijena i sama budućnost Srbije. Ali, ako bi to uradili, onda bismo i mi stali u red onih koji su izdali ono što je amanet čoveka koji je svojim životom platio pravo da se veruje da ovde ima budućnosti i za nas i za našu decu.

Autori ovog teksta nisu poznavali Zorana Đinđića i nikako sebi ne mogu da dozvole slobodu da ga nazivaju Zoranom. Suviše smo mladi za tako nešto. Nažalost dovoljno smo stari da se sećamo vremena kada je on stajao na čelu Vlade Srbije.

Stoga mi ne nosimo teret osećaja krivice za ono što se desilo Zoranu Đinđiću, jer nismo bili u prilici da mu pomognemo, ali ne spadamo ni u one koji bi olako prihvatili idolopoklonstvo prema nekome ko je svakako bio izuzetna i složena ličnost, sa svojim vrlinama, ali i manama. Ono zbog čega je on za nas važan i zbog čega danas želimo da razgovaramo o Zoranu Đinđiću jeste ideja za koju je on dao svoj život.

Veličina Zorana Đinđića jeste u tome što je on bez straha i stida, javno propovedao najveću moguću jeres u našem društvu – da je Srbija obična, da su Srbi obični, da mi imamo pravo da budemo deo Evrope, deo kontinenta na kome živimo, da su osmeh, uspeh, sreća i što je najstrašnije od svega pravo na budućnost ovde ne samo prihvatljivi, nego i poželjni. Bio je neko ko je ismevao sve naše licemerje, naš nemoral, zlobu i podlost i ko je odbijao da prihvati da se njima na žrtvu ponovo mora podneti budućnost Srbije, osmesi naše dece i njihova radost ovde u ovoj prečesto nesrećnoj zemlji. On je odbijao da Srbija i Srbi moraju da budu nesrećni.

Greše oni koji veruju da je Zoran Đinđić ubijen zato što je nameravao da ratne zločince pošalje u Hag ili zato što je započeo borbu protiv kriminalne hobotnice koja je prožimala dobar deo našeg bezbednosnog sektora. To je možda bio neposredni povod. Zoran Đinđić je pao kao žrtva onih koji su u njemu videli najveću moguću pretnju njihovom idealu Srbije koja nema i koja nema ni pravo na budućnost.

Od ubistva Zorana Đinđića Srbija je ponovo postala plen onih koji od nje zahtevaju da bude stradalna, da njena deca moraju da budu oruđa zaveta čiji je smisao, ako je ikada i postojao, odavno zaboravljen, onih koji smatraju da je u Srbiji osmeh ili znak ludosti ili nepristojnosti.

Zorana Đinđića je ubio onaj talog srpskog društva koji pevušeći patriotske pesme, okićen simbolima pravoslavlja i srpstva, prodaje drogu našoj, srpskoj, deci u dvorištima naših, srpskih škola. Oni koji podvode srpske devojčice dok se zgražavaju nad Paradom ponosa. Namerno pišemo u sadašnjem vremenu. Oni su i dalje tu. Tu su i oni koji su toliko mrzeli sve ono što je Zoran Đinđić predstavljao da su bili spremni da svoj pravnički obraz zauvek ocrne time što su vojni udar odreda smrti Miloševićevog režima poredili sa štrajkom lekara.

I oni koji su sa skupštinske govornice pozivali da mi Srbi radimo muslimanima ono što su nama radili nacisti. Zoran Đinđić je pao na radost one Srbije koja nije u stanju da plače nad cuclama odojčadi čija su tela bačena u masovne grobnice – od kojih se neke, kao što je ona u kojoj su pokopana tela 744 naša sugrađanina albanske nacionalnosti, nalaze u blizini samog Beograda.

One Srbije koja očajničkom odbranom ideje naše posebnosti, naše odvojenosti od i odbojnosti prema evropskoj civilizaciji i društvu u stvari samo i jedino pokušava da sakrije svoje nedostatke, nedostatke kojih je bila tako bolno svesna zbog Zorana Đinđića. To je ona Srbija koja je od srbovanja napravila profesiju i to profesiju od koje se odlično živi. To je ona Srbija koja za sebe i što je još važnije za svoju decu obezbeđuje strane pasoše, uvek i bez izuzetka pasoše omraženih evropskih i NATO država, ali zato od onih koji to sebi nisu mogli da priušte i od njihove dece zahteva da se žrtvuju za njihovu ideju Srbije u kojoj više niko neće živeti.

Smrti Zorana Đinđića radovala se ona Srbija koja je od Srbije odustala, koja nju ne vidi kao mesto za život, svakako ne svoje dece, već samo kao mesto za smrt, za sukob, za mitske pogibije i stradanja i naravno bespoštednu pljačku. Zemlju čijeg će se samrtnog ropca možda neko nekada sećati, pri čemu će oni pre tog ropca za sebe od nje oteti sve što mogu. A što i ne bi kada ona nema budućnosti.

Ista ta Srbija nažalost delom upravlja njenom sudbinom i danas i svako od nas mora da postavi pitanje šta nam je činiti. Ta omražena druga Srbija, ta Srbija koja je plakala za Zoranom Đinđićem mora da obriše svoje suze i da uradi ono što ju je učio taj isti Zoran Đinđić. Ona mora da mu oda poštu tako što više neće sedeti skrštenih ruku, već će pokušati da sledi njegov primer, da posluša njegovu poruku. A poruka Zorana Đinđića je veoma jednostavna.

Prvo, budućnosti će ovde biti onoliko koliko mi u nju verujemo. Jer samo ako verujemo ćemo biti spremni i da se za nju borimo. Drugo, pravo na budućnost pripada samo onima koji su spremni da se za to pravo izbore, i to sada i ovde. Treće, sami smo, nema nikoga drugoga do nas samih da vodi tu bitku. Od svakoga od nas zavisi i ne nema ko drugi umesto nas da taj posao uradi.

Konačno, Zoran Đinđić nam je pokazao da njegova borba nije bila uzaludna. Uz sve napore da se točak istorije vrati, da se njegova zaostavština obesmisli, Srbija ipak i posle 20 godina plovi onim vodama u kojima je njen brod tokom samo par godina u kojima je imao tu priliku ostavio Zoran Đinđić. Taj brod možda trenutno bezidejno pluta, možda se vrti u krug, ali niko još uvek nije uspeo da ga usmeri u nekom drugom pravcu, ma koliko bi to možda želeli.

Upravo su ovo bile ideje zbog kojih je nastao pokret Ne davimo Beograd i zbog koga on prerasta u nacionalnu političku organizaciju Zeleno-levi front. Taj zavet da Srbija ima pravo na budućnost, da mi imamo pravo da jednog dana kada budemo umirali to činimo tako što svoju decu držimo za ruke, a ne gledamo ih preko Skajpa kako plaču negde daleko od nas, da smemo da maštamo o tome da naši unuci ovde, kod svojih kuća gledaju svoje unuke kako rastu jeste ono što nas vodi.

Taj ideal Srbije u kojoj su njeni građani srećni i u kojoj imaju pravo na osmeh, Srbije koju ljudi koji u njoj žive stvarno vide kao svoj dom. Srbije koja možda nije ni najveća, ni najmoćnija, ni najbogatija država na svetu, ali koja jeste dobro mesto za život njenih građana. Srbije u kojoj će naša deca videti budućnost svoje dece. Srbije koja može da bude i svoja i evropska, Srbije koja se ne boji da bude deo sveta.

Mi smo još nešto naučili iz tragične sudbine Zorana Đinđića. To je da se u ovu borbu ne ide sam. Zato smo se okupili i zato se okupljamo. Jer iako naša budućnost zahteva da joj se svako od nas posveti, do nje možemo da stignemo samo zajedno, ako smo jedni drugima podrška i uzdanica.

Na kraju, došavši u godine u kojima je Zoran Đinđić bio kada je ubijen, postavši roditelji, shvatamo da ova borba ima smisla samo i jedino ako njome za tu našu decu obezbedimo neki bolji svet. Ta naša deca će umeti i bez nas da pronađu svoju sreću u nekom belom svetu. Jedino što mi možemo da im ponudimo jeste da se izborimo da svoj dom vide ovde kod svoje kuće, sa nama. Zato mi ne damo Srbiju. Ne zato što se klanjamo lažnim idolima nacionalnih zabluda i mitova, već zato što se borimo za jedinu stvar koju možda još možemo samo mi da uradimo za našu decu. Da im ostavimo tu Srbiju da im bude dobar dom. A to je cilj vredan borbe.

I hvala Zoranu Đinđiću što nam je svojom žrtvom ostavio svetionik da nas vodi u mraku koji ponekad deluje da potpuno obuhvata naše društvo. Jer konačni poraz njegovih ubica i onih koji su se njegovoj smrti radovali jeste u tome što njegova žrtva nije bila uzaludna. Srbija Zorana Đinđića i je i dalje tu. Ona je u nama. I na nama je da taj san pretvorimo u stvarnost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.