Đinđićev čovek

Nakon toga ne znam da li sam pozvala majku ili ona mene, po ulasku u stan zvao me otac, znao je, javili su strani mediji, prećutao je, prazno sam gledala u televizor i nisam mogla da kontrolišem suze, brat mi je poslao poruku.

To nije ono čega se sećam. Sećam se renesansnog stvaraoca čiji je čovek okrenuo leđa prošlosti i bio zagledan u budućnost.

Taj njegov čovek je živeo u sredini ispunjenoj očajem, mrzovoljom i nekrofilijom.

Bio je okružen zatvorenošću, strahom od promena, ugroženošću, pasivnošću, potrebama svedenim na minimum, a on je uspeo da u svom čoveku probudi optimizam, njegovu hrabrost, prirodnost i spontanost.

Njegov čovek je bio rasterećen, čovek budućnosti.

„Moramo izbeći grešku da novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kačimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji žive u 1941. ili 1945. Pokretačku snagu promena treba da vodi postideološka generacija koja je rođena posle rata, ne u fizičkom nego u mentalnom smislu. Dakle ljudi koji razmišljaju izvan okvira Užičke republike i Ravne gore.“ (Zoran Đinđić, „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu“, st. 13)

Čovek je odlično razumeo u kolikoj meri je Srbija zemlja devastiranih institucija, ogrezla u korupciju i kriminal, koliko je siromašna, udaljena od Evrope i da svakim danom to rastojanje postaje sve veće, koliko je daleko od svojih suseda od kojih se u najboljem slučaju samo udaljila, ali je prema nekima i porušila mostove ili, što je neoprostivo, neke od tih mostova natopila krvlju.

Njegov čovek je znao da ne postoji nepopravljivo i zato je bilo važno angažovanje svakog pojedinca.

Posebna odgovornost bila je na intelektualcima koji imaju obavezu da reaguju kada jedno društvo krene u pogrešnom smeru.

„U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.“ (Zoran Đinđić, „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu“, st. 12-13)

Bez građana kao pojedinaca reforme ne bi bile moguće. Čoveku su jasne bile poruke koje su dopirale do njega i napravio je izbor. Izabrao je stranku koja nije ni elitistička ni narodnjačka, nego stranka temeljnih reformi.

U zavisnosti od godine koje se taj, njegov, čovek rodio suočavao se sa desetogodišnjim opozicionim porazima, kako u poslednjoj deceniji dvadesetog, tako i onim koji su obeležili drugu deceniju dvadeset prvog veka ili što je još učestalije, doživeo je oba.

Bilo mu je jasno kolika je odgovornost svih nas, jer da smo svi mi, društvo u celini bili drugačiji, da nije bilo naše slabosti, da je opozicija bila spremnija na odricanja, jednom rečju da je bila bolja, ne bi bilo ni Miloševića, a ni Vučića.

Razumeo je zašto je važna saradnja unutar opozicije, zašto samo je samo stvaranjem zajedničkog opozicioni bloka moguće poraziti tiranina.

Razumeo je mnogo toga, samo mu nikada nisu bili jasni kriterijumi na osnovu kojih je odabrao neke od saradnika.

Čitao je Razgovore Zorana Đinđića sa Vesnom Mališić objavljivane u Magazinu Blic News novembra 2000. i nije mu bilo jasno kako je moguće da kod njega postoji bojazan da bi stvari mogle krenuti u neprijatnom pravcu, da su dosadašnja iskustva pokazala da su se građanske revolucije neretko završavale krvavim obračunima i preuzimanjem države od strane vojske.

„Tih noći nisam mogao da spavam jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. Mediji su bili puni priče o pobedi, a kad se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kad se upita gde je vlast kad mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kad se raziđemo, nje više nema. A kad se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kad oni nisu tu, odgovor je – imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.“

Sećam se i tih dana nakon 12. marta, povorke ljudi koji dostojanstveno nose tugu uz poneki tihi jecaj.

Teško bi bilo izvagati da li su ti ljudi više žalili za renesansnim stvaraocem ili sopstvenom budućnošću kojoj su doskoro hrlili, da li se ponovo javio strah prouzrokovan neizvesnošću, strah od nepoznatog, od praznine.

Danas je više nego ikada aktuelna je njegova „Mi smo deset godina zemlja na pogrešnom putu… Izgubili smo imunitet, postali smo slabi, bolesni“ iz  „Pobedničke strategije za Srbiju. Permanentna mobilizacija kreativaca“ (Borba, 9. avgust 1997).

Na nama je da ozdravimo, da ne posustanemo, jer „Šta sve možemo da dobijemo ako promenimo vlast“. (Zoran Đinđić, San o Srbiji, st. 23)

Autorka je članica Glavnog odbora Demokratske stranke