Đoković, Matić i „kokezijanci“

Naime, dok je Nole samo njemu svojstvenom lakoćom ispisivao nove stranice istorije svetskog tenisa, naša i njegova televizijska emisija ušla je u anale televizijskih produkcija boreći se sa političkim Scilama i Haridbama naše sumorne i jadne stvarnosti, snimivši osamstotu Sportsku galaksiju. Zašto je to i Noletova emisija? Zato što je te 2003. godine, kao šesnaestogodišnjak, figurativno rečeno pred kamerom Sportske galaksije najavio pohod na osvajanje teniske planete. Novakov otac Srđan je u tom prilogu rekao da Nole posle titula prvaka Evrope u pionirskoj i kadetskoj i juniorskoj konkurenciji prelazi u profesionalce. Ne tražimo sponzora već poslovnog partnera koji će kad Novak postane vrhunski igrač, a on će to, kako je rekao postati vrlo brzo, dobijati procente od sponzorskih ugovora i nagrada na turnirima. Ako takve vrlo oštre uslove ne nađemo u Srbiji, mi ćemo prihvatiti jednu od ponuda iz Slovenije, Italije, Engleske ili Švajcarske. Reakcija kolege Dobrivoja Jankovića bila je spontana i iskrena: LJudi, nećemo valjda dozvoliti da nam dete postane Slovenac? Sve ostalo u toj priči je istorija nedostižnih sportskih uspeha jednog Srbina.

Novak Đoković je za mene pravi junak našeg doba. Ne samo zbog tri naziva najboljeg sportiste na kugli zemaljskoj, ne samo zbog ulaska među tri najbolja profesionalna tenisera svih vremena, već i zbog toga što je bio i ostao jedini iz plejade vrhunskih srpskih sportista koji nije dozvolio da se njegovi uspesi politizuju i zloupotrebljavaju u političke svrhe. Nije išao na kanabe nijednom predsedniku države. To se zove ličnost sa integritetom. A imati integritet znači imati bezuslovnu i nepokolebljivu obavezu prema moralnim vrednostima i dužnostima. Integritet podrazumeva i mogućnost samokontrole vlastitih emocija u toj meri da ne preovlađuju nad razumom. Jedna od definicija integriteta glasi: Sposobnost održavanja dostojanstva, kako ličnog tako i dostojanstva drugih ljudi.

Znam da će mnogi reći, lako je Noletu da bude dostojanstven kad je ekonomski nezavisan. Ne treba mu milostinja od budžetskih para Vlade Srbije koje besomučno haraju razni Jasnići, Udovičići, Mali, Mitrovići, Milosavljevići… i ini.

Ali dragi naši sportski šampioni, morate već jednom shvatiti da su sve vaše igre i titule, trice i kučine i vi glumite apsurdiste usred života kao razbojništva. Kad u takvim uslovima slavite pobede i medalje, svirate u diple dok se Srbija pretvara u sabirni logor. To se jasno videlo na otvaranju prodavnica čuvenog nemačkog trgovinskog lanca Lidl. Silan svet se otimao i tukao oko jeftinih pilića i banana. A vlastodržac kod koga vi idete na kanabe i koji ne održava ni svoje a kamoli dostojanstvo drugih ljudi, na tom otvaranju javno se hvali da je on lično doveo Lidl u Srbiju da bi sirotinja imala šta da jede.

Zbog svega toga Sportska galaksija se ni u danu velikog jubileja, 800. emisije, 600 sati ili 25 dana i noći non-stop programa, nije bavila sobom već smo pored priče o Novaku Đokoviću još jednom podsetili do kakvog apsurda je doveden najpopularniji sport u Srbiji – fudbal, pod rukovodstvom Slaviše Kokeze. Taj čovek, kao i njegov politički mentor na čelu države, ne zna ništa o sistemu niti o organizaciji jedne ustanove. Nikad nije čuo za reči kao što su obaveza i odgovornost. Jer i mentor i njegov štićenik su pravo sa društvene margine preuzeli kormilo srpske države i njenog fudbala. Šta su oni mogli da nauče u onoj rupi na Severu Zvezdinog stadiona, gde se, devedesetih godina prošlog veka, pod komandom najvećeg kriminalca Evrope tog doba Željka Ražnatovića Arkana okupljao polusvet, svi sa policijskim dosijeima pod nazivom – huligani.

Kad se sve to zna, onda je bespredmetno prošlonedeljno pitanje na naslovnoj strani jednog dnevnog lista: U koga puca Matić. Kolege moje drage, ako samo malo razmislite, pitanje je obrnuto: Ko puca u Nemanju Matića? Naime, naš uz Dušana Tadića najbolji fudbaler, napisao je na društvenoj mreži Instagram, od reči do reči, citiram: „Nemanja Matić je spreman da pogine za Srbiju, kao što je njegova otadžbina, sa istim entuzijazmom spremna da ga ponovo izda. I uradiće ona to, nemaj nikakvu sumnju, moj Nemanja.“

Ne puca Nemanja ni u koga, već kokezijanci pucaju u njega jer je svoj a ne njihov. I sada kao tada, te 2013. godine kada ga je samozvani stručnjak na mestu selektora Siniša Mihajlović stavio na klupu u kvalifikacionoj utakmici sa Makedonijom, da bi neki junior, kao menadžerska roba radi prodaje, igrao i stekao traženu kvotu reprezentativnih nastupa. Ovog puta je kriv i u Nemanju Matića se puca jer je uplatio 70.000 evra u humanitarni fond glumca Sergeja Trifunovića „Podrži život“ umesto da taj novac da kokezijancima da bi igrao u reprezentaciji.

Tako to biva kad nam se život pretvori u razbojništvo i kada nas vlastodržac sa sve medijskom drekom i jekom drži kao bednike u sabirnom logoru. Otadžbina je dakle izdala sve nas a ne samo Nemanju Matića.

Autor je novinar