“Đoletov park” – za sećanje na kantautora i nadu u ljude

Donja Tranava joj je ime. Selo nadomak Niša. Pored Južne Morave. Svega petnaestak kilometara od centra grada. Sa velikom školom koja okuplja đake iz nekoliko okolnih sela i koja postoji od 1885. godine. A škola sa još većim dvorištem.

To dvorište je botanička bašta sa 42 familije biljaka i 217 stabala raznovrsnog drveća.

Na 217 dopisano je još 68 sadnica belog bagrema koje su đaci i predškolci posadili u čast nedavno preminulog Đorđa Balaševića. Kako je pojasnio direktor škole Marko Ristić, čija je ovo i bila ideja, sadnice su tu da sećaju i na one koji su preminuli od pošasti zvane korona.

68 je broj godina poznatog kanautora koji je prethodnih dana izmamio suze i iz najtvrđeg srca diljem bivše Juge. Ispod njegovih bagrema u Trnavi će za koju godinu, možda baš oni koji su ih sadili, da se vole, ljube, pevaju, smeju ili plaču. Njihovi roditelji će sedeti u hladovini i odmarati. Možda i slušati neku Balaševićevu pesmu i sećati se svoje mladosti.

Taj kutak zvaće se, kako su rekli, “Đoletov park” i biće bašta sećanja. Ali ne samo to – to je i bašta ljudskosti. Simbol vremena kada je makar na nekoliko dana pobedio Čovek.

Nažalost, trebalo je da jedan veliki čovek ode sa ovog sveta da bi se videli ljudi u ovom regionu. Bilo ih je svuda. Na trgovima, u kafićima, na društvenim mrežama.

Jedan Dino Rađa je objašnjavao na Fejsbuku šta znači biti čovek onima koji su to zaboravili u rvanju sa kapitalističko-populističkom anakondom koja nas svakodnevno steže. U borbi sa prošlošću koja i dalje pritiska jako iako su nam oči napred.

Donja Trnava nije selo koje gleda u prošlost. Možda zbog toga što je još u tursko vreme kroz njega prolazio Carigradski drum, a tim putem su i do Trnave ili Trnavice, kako se tada zvala, stizale raznorazne novotarije. Dobre i loše. Dolazio je život.

Nije selo pristajalo ni na zulum. Na okupaciju. Zato ga istorija pamti kao neosvojivu partizansku “tvrđavu” tokom Drugog svetskog rata.

Ako sve ovo znamo, potpuno je jasno i zašto je Đole dobio svoj park baš u ovom mestu nadomak Niša. Na jugu Srbije, daleko, daleko od njegovog voljenog Novog Sada. Zašto je jedan direktor, koji i nije rodom iz Trnave, osetio potrebu da baš tu zasadi 68 bagrema. A u današnje vreme, čini se, za to je trebalo i malo hrabrosti.

Jer znamo ko se bojao i boji stisnute pesnice koju je Balašević rado dizao u vazduh. Znamo i ko je lomio bagrenje. Znamo i ko je Geda Gluperda i gde je dno dna.

Zato je ovo pobeda ljudskosti. Pobeda razuma nad besmislom. Nada da će i oni koji su sadili bagreme odrasti pod njihovim krošnjama kao prave princeze, lepe protine kćeri ili južnjački mornari. Da će živeti slobodno.

Sigurno je jedno – na njih svakako možemo da računamo.

Autor je novinar iz Niša

Još vesti iz ovog grada

Ministarka otvorila vrtić pre šest meseci, a još ne radi jer nema priključak za struju

U Nišu nastava skraćena u 45 škola, u šest se odvija kombinovano

Dr Dragan Milić saopštio da ne podržava proteste na kojima se blokiraju putevi

Sto dana je prošlo, ali nove niške vlasti još nema