Đoletov život teče i kad stoji: Danas se navršava tri godine od smrti Đorđa Balaševića

Fenomen Balaševića nije moguće objasniti bez analize istorijskog, političkog, društvenog i kulturnog okvira unutar kojeg je delovao i stvarao. I pre nego što je postao širom Juge obožavani „Đole“ život je trošio ne polažući nikome račune, detinjasto ignorišući nametnute malograđanske sheme.

Takav karakter bio je otporan i na reflektore, i na slavu, i na novac. Bio je Novosađanin koji voli Beograd, Vojvođanin koji voli Srbiju, Srbin koji voli Jugoslaviju, Jugosloven koji voli ceo svet.

Svi smo se mi zaljubljivali i patili uz njegove pesme čiji su stihovi stvarali privid zajedništva u patnji i tako umanjivali bol zbog pravih ljubavi koje su po pravilu tužne.

Ali, Balašević je bio mnogo više od (ne)običnog šansonjera čije žice prate ritam slomljenih srca. On je nosio teret odgovornosti koji ga je primoravao da gotovo na svakom albumu uz neponovljive, neprolazne balade, kao visoko podignutu crvenu zastavicu stavi pesmu koja je bila krik upozorenja, zvonjava za uzbunu.

Te pesme su bile eho društvenih prelamanja i kristalno čisto ogledalo postavljeno ispred zemlje koje srlja ka litici.

Kako bi se danas, u vreme beskrupuloznih preletača, klijentelističke elite i epidemije poltronizma, kotirao čuveni Bane koji je još u školi ručicu dizao vešto, za koga su svi znali da postaće nešto, koji je uvek odmeren, usmeren i proveren za sve?

Član upravnog odbora, savetnik, sekretar, ministar? Selekcija takvih bezličnih, sterilnih, ali ambicioznih oportunista odvešće komunizam na smetlište istorije. Komunizam tada, stabilokratije danas.

Ali, nije se Đole zadržao na bezopasnim ribama koje love u mutnom. Iako je plovio zlatnom sredinom izbegavajući bes štuka i apetit somova, on je prvi objavio da taj orkestar stari nema pojma u stvari i da još od 1945. svira svoje tra-la-la-la.

Taj raštimovani, crveni ansambl u kojem „dominiraju trube“ nije morao da brine o konkurenciji, jer su bili prvi i jedini na top-listi na kojima su palili i žarili, jer slučajno su stari momci bili i vrhovni žiri. Đole je odavno bio, ali ubrzo će za njim i publika biti tog dojma da „matorci“ nikada nisu imali pojma!

Kada nisu svirali, ti loši muzikanti znali su da dojašu tačno u podne, vozilom strane proizvodnje u domaće preduzeće tako da sve praši, uz povik – napred naši gubitaši.

Kraj osamdesetih donosio je izazove na koje socijalistička planska privreda nije imala odgovor. Zemlju suverene radničke klase, dinamične socijalne prohodnosti i jednakih mogućnosti potresali su masovni štrajkovi, nekontrolisana inflacija i kreditna nelikvidnost.

Dok je radnike geografski faktor omeo da ikad voze alfa romeo i čiji su nervi stalno na rezervi, drugovi rukovodioci su bili u šoku da u diktaturi proleterijata radnička klasa može da se diže protiv sopstvene političke avangarde.

NJima i njihovim potomcima život je dao sve, nov Te-ve i metalik Be-Em-Ve, dok oni ispod njih imaju čekova za još par vekova. NJihov čeoni sudar sa realnošću plastično opisuje zabezeknuto pitanje – gde to, kume, dižu bune narodne, što to viču žalosne im majke?

Dok su se jedni čudili, drugi su bili vispreniji pa su, da bi spasili svoje fotelje, bili primorani da se spuste u bazu i čuju narodnu muku. Ali, da bi čuli prave reči narodne drugovi su krenuli u hajke, na izvesne pjevaljke.

Tako su komunističke birokrate zamenili komunistički narodnjaci koji su ubrzo postali federalni trend. Oni su bili samo politički izraz jednog amorfnog, malograđanskog sloja, hibridne klase koja je rapidno stasala, ali koja je u identitetskom, pa i u svakom drugom razvoju, zalutala na relaciji selo-grad.

Tako je nastupila era amatera koja traje i do danas.

I pre nego što je sve otišlo u Honduras, Balašević je predvideo najgoru moguću varijantu rušenja solitera na kojem se fasada drži, ali temelji klize.

Bio je svestan da su na Balkanu socijalne krize samo manifestacija dubljih protivrečnosti koje nijedna južnoslovenska zajednica nije uspela do kraja da razreši.

Još 1987. u jednoj strofi futuristički je naslikao Hrtkovce (ne samo one u Sremu, već brojne Hrtkovce širom nesrećne zemlje), ali ne kao skicu, već kao paradigmu etničkog čišćenja koje svoju reprizu može doživeti samo ako regulatorni mehanizmi još uvek postojeće zajedničke države popuste.

Užase međunacionalnog sukoba tokom Drugog svetskog rata preventivno su nam tetovirali po ganglijama još u osnovnoj školi i zato smo bili spremni da otrpimo sve, ništa nas nije moglo iznenaditi ili slomiti – ni glečeri, ni kiše, ni gromovi, ni zemljotresi, ni vetrovi, ni vulkani, samo da rata ne bude!

Znao je da je ideologija bratstva i jedinstva jedini efikasan, ali sve slabiji protivotrov za mržnju koja je pravila provalije među narodima, a on ih stihovima ljubavi premošćavao. Jer taman se ludilo raščisti, taman smo nadomak smisla, kad evo ih sledeći fašisti dok si reko piksla.

Još tada se pevajući plašio da se ne podigne vampir četnički (ustaški, muslimanski, šiptarski – svejedno), jer šta vampir zna o iseljavanju, on sve vidi čisto etnički.

Samo četiri godine kasnije počeo je bal tih vampira, a Đole će se zapitati, zagledan u zemlju koja se raspadala i topila u krvi nedužnih-zverko ludila, što si se probudila.

Na manje od 100 km od njegovog Novog Sada biće ubijen jedan grad, a u kafane širom Vojvodine dolaziće taoci košmara sa mesecom u očima da pričaju o baucima kaljavih rovova, o ruševinama umrlog grada, o nesanici.

Vampiri su popunjavali svoje jelovnike i prebrojavali krvna zrnca. Kucali su bombama na Đoletova vrata sprovodeći krvavi popis, a da su prelistali Balaševićeve stihove mogli su lako da nađu odgovor na pitanje o njegovoj nacionalnoj pripadnosti.

Dok je svako pleme crtalo svoju granicu, dok su se snovi topili kao sante, vremena su postajala nezgodna za momka koji gleda svoja posla i koji nije lutak da ga naviju jer ima samo JUGOSLAVIJU! Sve druge baklje plamtele su bez njega i ni za jednom nije krenuo, jer su na barikadama uvek najbrži, ali ne i najmudriji.

Dok je svet rušio berlinske zidove i gvozdene zavese, mi smo se međili balvanima, pošto su nas balvani i predvodili.

Savest mu nije dozvoljavala da sačeka poslednju epizodu ružnog sna devedesetih, jer iako je putnik s jednog sasvim drugog broda osećao je da svi zajedno tonemo u ambis.

Onaj kome su mase odane ni tada ni danas ne sluša duše prodane. Permanentno čuvajući naše dostojanstvo primiču nam inostranstvo, dok se mi pitamo da li je ovo kasarna il’ zemlja, a nikako da shvatimo da je ovo rasklimana država koju više ni Pavaroti na održava.

Profesionalne srbobranitelje prvo je lepo zamolio da nas više ne brane, jer brigom će nas sahraniti, a kada ga oni gluvi od gneva nisu čuli – probao je sa MARŠ! Iako ste bitange ušli i u čitanke, za vama niko neće žaliti, niti vam stihove kovati, i zato jednostavno MARŠ!

Dočekao je slobodu uzdignute glave i pesnice, a tu slobodu izborio je sa onima čije srce kuca večni tam-tam otpora. U slobodi pevao je o ljubavi, a ljubav se zvala samo njenim imenom i zbog nje je život oduvek drukčije disao.

Mi smo pomislili da možemo sami, da smo naučili, da smo se opametili. Little did we know!

Đole nas je zatekao u slobodnom padu ka dnu! Zato je i napisao epitaf za Vučićevu Srbiju u kojoj su prvo smrada sa Farme pustili u parlament, a za njim je nekoliko godina kasnije ušlo i celo stado. Da, najveće protuve su prigrabile vlast i sada nam kao pijani svatovi rasturaju državu.

A mi? Jesmo li prihvatili krivicu koju nam je Đole zalepio za obraz pre četvrt veka. Tada su umesto nas dugim cevima govorili brkati majori koji su danas generali, a koji su nekad ratovali protiv spoljašnjeg, a danas ratuju protiv unutrašnjeg neprijatelja, jednako braneći i vlast i svoje privilegije.

I danas silni infantilni sanjaju puške, dok mi premotavamo Đoletovu „Regrutersku“, gde nam je precizno opisao licemerne dezertere koji bi na prepad da uvode obavezni vojni rok. Na nacionalnim frekvencijama opet pevaju u slavu noževa, pevaju pa onda begaju! Neko u Grčku, neko kod tetke u Kanadu.

Kada ćemo da shvatimo da je opet došlo vreme s goreg na gore, da se razigralo ono najgore?

Ako Beograd/Srbija opet ne počne da slavi veliki uskrs duha, od Evrope možemo samo da očekujemo vruće, sveže pecivo od kojeg će nam vlastodršci napraviti ukusan sendvič.

Mi bistrooki taj uskrs dugujemo onom koji nije i ne može da umre.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.