Đorđa Meloni, „đavo“ sa kompasom

Oštroumno je upitati šta je, pobogu, sa onima koji su rođeni na čizmi, zar oni imaju samo jednu domovinu?

Pošto to dođe kao neki blagoslov, Italijani se ne mogu žaliti što, prema mišljenju slavnog poljskog pisca, ostaju uskraćeni za dvodomnošću.

Ovo, međutim, nije priča o predivnoj zemlji koju je Milutin Mitrović sociološki secirao godinama, precizno poput Nikolasa Tulpa, već je po sredi ono što ona u ovom trenutku nudi političkom svetu koji je u tinjajućoj krizi.

Kao što je svakoj pristojnoj biblioteci neophodna knjiga Italija – Bel Paese, tako je Evropi, preciznije njenim liberalnim krugovima, neophodno da pogledaju Đorđu Meloni bez predrasuda.

Indijski mislilac Džida Krišnamurti je jednom prilikom rekao da je najveći stepen inteligencije opažanje bez osuđivanja, pa bi razborito bilo da se napravi ekvidistanca u odnosu na prošlost gospođe Meloni i sagleda se šta je ona radila i kojim ciljevima je težila. Ako ničemu, makar objektivnosti će to biti na časti.

U tom tonu, ne može se prenebregnuti apsolutni fakat da se radi o populističkoj političarki.

Neke stvari je izgovarala na talasu čistog oportunizma, gonjena željom da se dopadne politički infantilnoj masi.

Čak su i delovi njene prošlosti neprihvatljivi, ne samo za liberalne tokove političke misli, već i za konzervativce koji još uvek poštuju zaveštanje Čerčila, Adenauera i drugih korifeja desnice kakve danas nema. S te strane, razumljiva je bojazan od Đorđe Meloni, pod opštenarodnom mantrom da „koga zmija ujede i guštera se plaši“, naročito što su zmije sa sredine dvadesetog veka bile smrtonosno otrovne.

Nasuprot toga, jednako čvrsto stoji činjenica da Đorđa Meloni nije uradila bilo šta što bi narušilo koheziju Evropske unije, sveta, pa i ogromne većine liberalnih tendencija. Naprotiv!

Ako se na njen lik i deo, od kada je osvojila mandat, pogleda čistog srca, vrlo je jasno da je gospođa Meloni razumela kako funkcioniše politika, ali i da Italiju vidi kao igrača na svetskoj sceni koga će svi poštovati.

Krećući se putem zaštite nacionalnih interesa i izgradnje jake države, Đorđa Meloni se kreće u formativnom okviru međunarodnog sistema, ne iskačući iz njega poput nekih drugih lidera sa desnice, koji se mogu okarakterisati pridevom radikalnih.

Čak i kada je reč o migracijama, ona se zalaže da budu deportovani samo oni koji ilegalno uđu u Italiju.

Da li ima nečeg lošeg u tome? Iako se može zameriti nedostatak empatije, takva primedba se treba adresirati zakonopiscima i ljudima koji se bave pravom, a ne političkim liderima koji teže da zastupaju ideje manje simpatične trenutno dominantnom diskursu.

Đorđa Meloni pokušava da vrati osećaj pripadnosti svima kojima je falila država-nacija. Dugo je Italija lutala od dvoličnog, troličnog, do bezličnog lidera. Mada Mario Dragi stoji kao nedostižni ideal profesionalizma, gospođa Meloni jeste ono što zahteva duh vremena, hegelijanski rečeno.

Ako je tačno revidirano stanovište Fukujame da liberalizmu najviše prete želje različitih grupa za prepoznavanjem, onda je italijanska premijerka kompas kako bezbolno ploviti kroz te bure.

Već pomenuti Čerčil je jednom prilikom rekao da radite nešto dobro ako se nikome ne dopadate, a upravo to se može reći za Đorđu Meloni, s malom dopunom da se i njoj ne dopada baš svako. Apsolutno prokazana od strane levice i liberalnih medija, ona vešto balansira da ostane na razumnim desnim pozicijama dok je konzervativci ne prepoznaju kao ravnopravnog partnera.

U tom sledu događaja, ona ne talasa previše, mada pritisci s nekih drugih strana narušavaju njenu poziciju, ne shvatajući da ona jeste ono što odgovara ovoj sekvenci istorije, s tim da je potrebno da se u njene pozicije ukalupe još neke ideje.

Na kraju krajeva, ako je citirati Kineze, koje je, usput, gospođa Meloni ispratila iz Italije, ona jeste đavo, ali đavo koga liberali poznaju.

Mešati njenu politiku sa politikom drugih koji su mnogo dalje odmakli u desnom smeru na vektoru, značilo bi otpisivati bilo kakvu šansu za nalaženje kompromisa. Pritom, pitanje koje samo što se ne stropošti na ceo poredak jeste šta onda znači biti desničar?

Videlo se kako su oni tradicionalni prošli u Francuskoj, kao i torijevci u Velikoj Britaniji, mada ostaju u Nemačkoj i Španiji jako popularni konzervativci, oni su pod konstantnom pretnjom radikalnih elemenata partija čije je delovanje pravno, ali i moralno veoma opskurno.

Zato je potpuno neshvatljiv bojkot Đorđe Meloni koja se trudi da svojom politikom zadovolji EU, Italiju, biznis, radnike, primorce, gorštake, sever i jug…

Da li je neko pre nje to pokušao? U Italiji? U Evropskoj uniji? U trenutnom nestabilnom poretku?

Ako nisu hvale vredni njeni napori, onda im makar ne treba stajati na putu.

A otežava joj svako poređenje sa desničarima sumnjivih motiva i težnji. Gospođa Meloni je jasno istakla podršku Ukrajini, svojim činjenjem pokazala da je nepokolobljiva u nameri da Italiju pozicionira kao jednog od lidera u evropskom sistemu, ali i da je zaštitnički nastrojena prema svakom ko živi na Apeninskom poluostrvu.

Pritom, među establišmentom ona ume da se nasmeje sasvim srdačno sa odlazećim Rišijem Sunakom, iako to ne mora da čini, može da istrpi Bajdenov, očinski, ali van granica diplomatskog ukusa, poljubac u teme, ali i prilagodi sebe i svoj blok sa izbora za Evropski parlament opštem interesu.

I ponovo, onda, gde greši Đorđa Meloni, pa je još uvek svrstavaju na stranu radikalne desnice ili neofašista?

To ostaje pitanje kome se mora odgovoriti kako bi se uspostavila pravilna linija između onih koji žele da održavaju, ali i unapređuju, svetski sistem, držeći ga, koliko je to moguće, dalje od novog rata.

U suprotnom, gubi se granica između ljudi koji su svesni granica terena na kome igraju, pa uz opasnost da lopta ponekad ode u aut, poštuju njegove granice i trude se da uz minimalna ispucavanja van okvira naprave najbolji mogući rezultat, i onih koji bi novim linijama taj teren precrtavali ali u sopstvenom interesu.

Ne razlikujući italijansku premijerku od ostalih desničarskih pretendenata na presto neke od evropskih država, suštinski se ne razlikuju Čerčil i Čembrlejn, mada njihova prezimena počinju istim slovom.

Podrškom Ursuli fon der Lajen, italijanska premijerka je suštinski odredila sebe kao evropsku liderku novog doba.

Ako ko još uvek ima sumnje u to, onda treba da zlonamerno pročita gest zelenooke plavuše koja odlučno poručuje da fašistima nema mesta u partiji. Svako zaslužuje novu šansu, a ako do sada to nije želelo da se pruži Đorđi Meloni, od ovog trenutka više nema izgovora kojim bi ona mogla da se svrsta zajedno da kukoljem desnog političkog spektra.

Prećutano je to što nije ušla u otvoren savez sa Viktorom Orbanom, kao i to što je držala distancu od Marin le Pen.

Zanemari li se i ovo, niko neće moći nju da krivi što je otišla drugim putem.

Na posletku, možda se sjajni novinar koji je najbolje približio Italiju Srbiji ne bi složio sa pozitivnim gledištem ovog teksta na lik i delo gospođe Meloni, ali bi se, zasigurno, saglasio sa Volterom: „Ja se ne slažem sa onim što ti misliš, ali ću se do smrti boriti za tvoju slobodu da to kažeš“.

Pogotovo sada kada je jasno da je bezopasno boriti se za slobodu Đorđe da formuliše svoje stavove na desnici, baš sada kada trenutak istorije zahteva novi pristup, pristup konzervativne političarke onda kada su svi drugi istrošeni.

Ipak, kao i na sve političare i na nju je potrebno budno i demokratski motriti. Italija će zauvek biti Bel paese, a da li će i Đorđa Meloni ostati bella Giorgia, to je samo na njoj.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.