Đorđe iz filma „Otac“

Najnovija informacija koju je izneo ministar za porodicu je da su u tim odlukama učestvovali i sudovi, a to je već ekstremno zabrinjavajuće i ne može se tolerisati.

Dakle, nije reč samo o rešenjima organa izvršne vlasti, o kojima ne treba trošiti reči, nego su i sudovi potvrđivali te odluke u svojim presudama, iako je očigledno da se radi o sumnjivim okolnostima od kojih se, po rečima inače sasvim neuverljivog zaštitnika građana, „diže kosa na glavi“ svakom normalnom čoveku.

Sudovi snose primarnu odgovornost za sudbinu Đorđa i njegove dece.

Nedavno sam čuo izjavu kolege Čedomira Čupića da po njegovom mišljenju postoje tri svete profesije: lekar, profesor i sudija.

Sklon sam da se složim sa ovim stavom.

Suština ovih svetih profesija je da njihovi pripadnici ne podležu izgovorima kojima se mogu služiti pripadnici ostalih profesija, poput izgovora „naložili su mi“, „takva je politika“ ili „takva je praksa“.

Nije dovoljno postupati po „praksi“, ništa više nego što se odvrtanje gasa u gasnoj komori u Aušvicu moglo, kasnije, opravdati time što je neko to radio „po naređenju“, ili „u skladu sa politikom“. Pogotovo kada se neko diči „nezavisnošću“.

A neko je odvrnuo gas i uništio porodicu Đorđa Joksimovića.

Umesto da kontrolu slučaja Joksimović radi posebna radna grupa policije po nalogu tužilaštva za organizovani kriminal (jer eventualno organizovano oduzimanje dece bi predstavljalo kriminalno udruživanje, a samim tim delo organizovanog kriminala), i umesto da se Visoki savet sudstva zainteresuje za to koje su sudije donosile odluke o porodici Đorđa Joksimovića, kontrolu sprovodi Zaštitnik građana.

Taj Zaštitnik građana će, naravno, nakon „kontrole“ koja je zasnovana na „izveštajima“ organa izvršne vlasti, bez pribavljanja predmeta i vršenja uvida u činjenice, doneti zaključak da je „sve u redu“, kao i uvek do sada, i time legitimisati radnje koje su dovele do sadašnje strašne situacije za Đorđa i njegove kćerke.

Kada je reč o sudovima, na apel Aleksandra Stepanovića, predsednika Višeg suda u Beogradu, da sudije počnu da pokazuju rezervu prema mišljenjima i uticajima organa izvršne vlasti, nema odgovora.

Mukla tišina.

A neminovno je da se u bliskoj budućnosti, nakon narednih izbora, ispita kakve su odluke sudije donosile, koliko je doneto odluka o hraniteljstvima i poveravanju dece koje su sumnjive i protivne dokazima u predmetima, kao i elementarnom ljudskom rezonu, zdravom razumu i načelima ravnopravnosti građana i roditelja.

Da izmenjeno parafraziram izjavu pokojnog Robina Vilijamsa, razlika između pacova i pristojnog čoveka je u tome što postoje stvari koje pristojan čovek neće uraditi.

Moramo verovati da su sudije pristojni ljudi.

Oči sudija su naši pozori u pravdu.

Postoje stvari koje sudija ne sme uraditi, čak i ako mu pacov napiše da to uradi. Zato za slučaj Đorđa Joksimovića nisu primarno odgovorni pacovi.

Odgovorni su pristojni ljudi, sudije.

Na Pravnom fakultetu se još uvek mogu naučiti stihovi:

„Al tirjanstvu stati nogom za vrat,

Privesti ga k’ poznaniju prava,

To je ljudska dužnost najsvetija.“

A o mnogim roditeljima i njihovoj deci koji su žrtve korumpiranih i nestručnih institucija može se snimiti po jedan „Otac“. Ili „Majka“.

Svejedno.

Autor je saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i profesor Univerziteta u Beogradu