Đorđe Makarević: Kad bi beli grad zaista bio skroz beo

Posmatrajući i slušajući turiste, maltene svaki od njih iz Beograda ode uz osmeh sa željom da se ponovo vrati.

Pitanje je zašto? Odgovor je jednostavan. Ono što je poželjno da svaki grad ima, to je duša, a Beograd ima dušu, i to posebnu. To će potvrditi svi oni koji su dosta putovali. Znam da bi mnogi pesimisti sad čitajući ove redove prokomentarisali „ma koja crna dusa, mi smo za turiste jeftini, ovo je ovako, ovo je onako“ i tako dalje, ali koliko god neko pesimistički tražio mane, ja u Beogradu vidim vrline i osećam veliki optimizam u vezi njegovog razvoja i budućnosti.

I smatram da je upravo sada momenat za naslov ove rubrike „da se ja nešto pitam“. Zato, da se ja nešto pitam, prvenstveno o vizuelnom izgledu prestonice, sigurno bih se zalagao, slično Luju XIV koji je od Pariza i Versaja, prvo hteo, a onda i uspeo da ostvari svoju viziju grada svetlosti i lepote, da od Beograda napravim grad jedinstven u svetu. Sam naziv Beograda odaje moju viziju i želju, a to je beli grad. Mnogo puta sam u svojim umetničkim krugovima govorio i diskutovao baš o tome – kako bi to izgledalo bilo kom turisti da sazna da u centru Evrope postoji jedan grad koji je skroz beo. Zamislite sliku iz aviona dok doleće ka Beogradu pored divno sređenih zelenih površina, kako putnik odjednom ugleda veliku belu tačku koja postaje sve veća. I shvata da prilazi jedinstvenom gradu koji sija čistoćom i belinom, a bela kao bela, ukazuje na svetlost, dobrotu, nevinost i devičanstvo. To je boja savršenstva. I ne samo zato, takvim generalnim vizuelnim identitetom našeg grada, prestonica i ljudi koji žive u njoj dobili bi umnogostručenu dobit. Ne samo što bi se osećali bolje i lepše, već bi se i time izazvalo sveopšte dobro, u vidu poštovanja i čuvanja svog grada. A što se tiče najezde turista i njihovog profita, sve je jasno, ne bi imali gde da ih smestimo!

Autor je pozorišni reditelj