Đurđevdan je

Šajkača na glavi. Nikada ga nisam video bez nje. Nije je skidao ni noću, kad je spavao u kuhinji u gvozdenom vojničkom krevetu, pokriven uvek ćebetom u bilo koje doba godišnje. Košulja gruba. DŽemper bez rukava što mu Nana ištrikala, još ihaaaaj… Pantalone, uzane vojničke. Neka pantljika umesto kaiša. Na bosim nogama cokule sa pertlama koje nikad nije vezivao. Jedna ruka položena mirno na koščato koleno. U drugoj drži muštiklu koju je sam napravio od trešnjinog drveta. Ruka malo drhti kad je privuče ustima i udahne duboko dim, koji nikada ne izađe. Bela brada i brkovi. Izborano lice i ruke. Prošao oba balkanska rata i I svetski. Dve godine u bugarskom ropstvu. Oči utonule u vreme. Kašalj dug i težak. Ćuti. Retko progovara. Sluša. Voli da smo svi tu i da nas gleda. Pokreti i hod lagani. Uvek pribran i miran. Prvi i poslednji put bio kod lekara nešto malo vremena pre no što će otići. Naterala ga familija. Doktor gleda snimak pluća i pita se kako je deda još živ. Nema pluća. Samo neka paučina. Izgorelo to od tri pakle drave na dan. Pre toga, kao mlad, zavijao neku krdžu. Ustane. Visok, prav, tanak. Vuče cokule po kaldrmi oko kuće. Nana viče – Čedo, diži noge kad ideš. Pašćeš. On kaže nešto za sebe i ode dalje.

Takav je bio Čedomir Petrović, moj deda po ocu.

I ja celog života vučem noge i saplićem se. Prvo majka, pa moja Smiljka, pa kćerke, govore mi – Diži noge, vidiš koliko je džomba i rupa na putu. Pašćeš. Kažem nešto za sebe i odem dalje…

Priča mi otac…

Budi me neko lagano. Nežno mi prelazi rukom preko čela i kose. Otvaram oči i vidim majku uplakanu. Sestre vrište. Majka mi govori, pokušavajući da ostane mirna.

– Mile sine, otrči do oca u Staru čaršiju, „Kod Muse i Marka“ i kaži mu da dođe što pre… Gori nam kuća.

Jurim prema kafani „Kod Muse i Marka“. Tu je otac uveče sedeo sa društvom i kartao se. Kafana se nadula od dima. Iz odžaka izlazi, iako je leto. Kucam, pa lupam na vrata. Otvara mi gazda. Ogroman sa velikim brkovima i keceljom masnom od roštilja i prolivenog pića.

– Šta oćeš, dete?

– Tražim oca.

Gleda me. Premerava.

– A ko ti je otac?

– Čeda.

– Koji Čeda?

– Čeda trošarinac.

– Tako bre kaži… Eno ga, za stolom pored prozora. I požuri. Ne volim da mi se deca muvaju po kafani ni danju, a kamoli noću.

Štipa duvan i prepržena svinjska crevca na žaru. Potrčim prema ocu i onako mali naletim na stolu posluženu ogromnu teleću glavu u škembetu. Vrisnem od straha i uletim u isti ton u kome Ivka Ciganka peva promuklim glasom pesme koje je otac mnogo voleo, „Marče moje malo“ i „Tri se snega na planini bele“. Udara dairama pijane goste po glavi. Mali sprčeni Ciga kuka na violini. Prilazim ocu i vučem ga za rukav.

– Tata, tata…

Okreće glavu prema meni. Gleda me, pa vraća pogled na karte u rukama.

– Kolko menjaš, Čedo?

– Tri.

Dobija tri nove karte i polako ih raspoređuje u rukama. Vraća pogled ka meni.

– A što si ti, sine, ovako kasno došao?

– Gori nam kuća.

Pita ga ovaj što deli karte.

– Jel pratiš, Čedo?

– Pratim i dižem za još dva dinara.

Lagano stavlja dva dinara na sredinu stola. I ne gleda me.

– Ko to kaže?

Blenem u karte i novac. Trljam oči, a pevaljka se nagla i trese sisama. Kelner juri sa sifonima sode i vinom. Čokanji s rakijom lete preko mene. Zavrtelo mi se u glavi… Otac ponavlja pitanje.

– Ko to kaže?

– Šta, ko to kaže?

– Da nam gori kuća.

– Majka… Mama. Poslala me po tebe, da što pre dođeš kući.

– To, sine, gori odžak i njega će da ugase komšije. Kad bude počela kuća da gori, onda dođi da mi javiš. Idi sad polako…

Trčao sam plačući, što od dima, što od besa što otac nije pošao sa mnom. U mislima sam video izgorelu kuću i samo pepeo što je ostao od nje. Stao sam da uzmem vazduh i osetio miris paljevine. Ugledao kuću u daljini. Nije više bilo vatre. Majka i sestre su bile u kuhinji. Zagrlile su me i rekle da se to samo odžak zapalio i da su ga komšije ugasile. Otac je došao kući pred zoru.

___________

Deda je bio radikal kod Nikole Pašića. Kada Pašić izgubi, izgubi i deda posao i guli se proja dok god se Pašić ne vrati na vlast. Bio je trošarinac. To je bila neka vrsta carine. Naplaćivao je porez ovima što su ulazili kolima u Kruševac da prodaju svoju robu. Bilo je i Ciga koji su uvek kukali – Nemo, Čedo, molim ti se… Nemo od nas Cigani. Imam sitnu decu, ne znam ni kolko ih ima. Nemo na nas sirotinju… Pusti da prođem, da ne platim, Bog da te čuva i tebe i sve tvoje i živinu i da ti rodi sve što imaš…

Deda se smeška – Šta da mi rodi? Onih deset metara kukuruza! Ajde prolazi, al’ polako da ne vide drugi.

I tako je deda puštajući sve Cigane da prođu a da ne plate ništa, postao ciganski kum.

Kada dođe maj i Đurđevdan, Cigani dođu kolima sa konjima po dedu. Uvek povede i mog oca, a majka i sestre ostanu na kapiji i mašu im. Obuku ono najlepše što imaju i čisto.

U prvih nekoliko kuća, priča otac, deda se dobro drži. Kod sedmog ili osmog domaćina, udari mu piće prvo u noge. Onda ga nose iz kuće u kuću. Ja u maramče, što mi majka dala, stavljam slavske kolačiće, da ponesem kući, za nju i sestre. Posle ponoći zaspim na stolici. Onda i mene nose.

Ostalo je još nekoliko kuća da se obiđe. Mora se. Naljutiće se domaćini. Otac više ne zna gde je. Negde čestita rođendan, negde svadbu, pa počne da izjavljuje saučešće. To je vreme da se rastajemo. Otac se uvoštio. Prvi put kad sam ga video da se udrvenio, razumeo sam zašto kažu za pijane ljude – pijan ko letva. Ukočene i ruke i noge.

Jednom sam ga kucnuo u leđa, kao da sam u dasku kucnuo. Dvojica domaćina ga nose. Jedan ga uhvatio za glavu, a drugi za noge i ubacuju ga u kola. Donose i goste iz drugih kuća. Ima tu i trojica iz Balšićeve. Naše komšije. Slažu ih na kola jedan pored drugog, kao cepanice. Ako ponestane mesta, meću ih na ove koji su u donjem redu.

Spavam, a pridržavam oca da ne ispadne. Jedan iz gornjeg reda klizi lagano na dole i na kraju ispada iz kola na put. Vičem – Stanite! Jedan ispao. Stajemo. Dvojica Ciga, jedan stariji, drugi nešto mlađi, uz psovke, silaze s kola i ubacuju ovog mučenika što je ispao. Stariji – Uglavi ga bre između ovo dvoje debeli i veži ga s taj konopac. Na nekoliko mesta, istovaruju i ostavljaju goste ispred njihovih kuća, u jarak, kraj puta.

Na kraju stižemo u našu, Balšićevu ulicu. NJu svake godine ostave kao poslednju. Tu okrenu kola, jer je na kraju ulice groblje.

Noć polako odlazi, a dan se još ne javlja. Izvlače preostale, jednog po jednog i spuštaju ih ispred kuća. Viče Ciga – Gazdarice, eve doneli smo gazda Stanimira, pa nek pođe neko još od mlađi, da ti pomogne. Težak je ko tuč. Kola krenu malo napred, pa stanu ispred kuće gazda Radisava. NJegova žena, Anka, sa dva sina starija od mene, stoji već pred kapijom. E, dobro da si tu, gazdarice… Eve, ti gazda Radisava. Dvoje Ciga ga traže, prevrću po gomili. Ne mogu da ga nađu. Stariji kaže – Nema ga. Komšinica Anka udari u kuknjavu – Kako ga bre nema? Jaooo, kuku mene, pa de mi čovek? Da vam nije ispao usput? Nije, gazdarice, čuli bi… A i ovo dete bi videlo. Viče mlađi Ciga – Eve ga ovde. Zaturio se. Malecak, pa se ne vidi. Iznose ga i spuštaju u jarak.

Dolazimo i do naše kuće. Nigde nikog. Gazdarice Tinka, izađi sa Staku i Nadu, eve ti gazda Čeda… Požurite da ne leži dugo. Zaladnelo noćas, pa da ga ne prekrije rosa. Spuštaju oca pred kapiju. Ja pomažem, koliko mogu. Duša mi spava.

Odlaze kola i Cige s njima. Ostaje tišina. Počinje zora i s njom slika koju nikada neću zaboraviti.

Ispred svojih kuća u jarku, pred kapijama, leže pijani, ugledni domaćini, a pored njih žene i deca spremni da ih unesu u kuću.

I uvek sam se kao mali pitao, zašto ih odmah ne unose unutra, nego stoje par minuta i gledaju ih. Kasnije mi majka rekla da ih ostave malo da im se hladna zemlja uvuče u kosti i bubrege, pa da ih ponekad štrecnu leđa i noge i podsete na Đurđevdan.