DNEVNIK Aleksandra Popova: Vlastima važnija žurka u Rosićima od Kosova

Odmor prođe, ali nepodnošljive vrućine ostadoše. Usred te vrućine spopala me jeza od izjave jednog klimatologa da treba da počnemo da se navikavamo na ovakva leta i ostala godišnja doba jer će ona postati pravilo, a ne izuzetak. Što bi rekli – tražili ste, gledajte.

Dok se trudim da pohvatam konce posle letnjeg odmora, zove me Rade Ranković iz Glasa Amerike da prokomentarišem, kako on kaže, glasnu tišinu Beograda na događaje na severu Kosova. Mislio je na to da dok Kurtijeva policija maltretira Srbe na severu Kosova i upada u njihove institucije, Vučić asketski provodi dane u kasarni u Loznici i sprema se na dijalog sa narodom o rudarenju litijuma (sećali se još ko šta bi od društvenog dijaloga o Kosovu).

Istovremeno premijer Vučević, Dačić i drugi predstavnici vlasti su na najvećoj žurci u selu Rosići na Zlatiboru i ni mukajet o zbivanjima na severu Kosova. Kažem mu da je sve što se događa danas praktično epilog onoga što se dešavalo krajem pretprošle godine, kada je kosovski premijer Aljbin Kurti najavio zamenu registarskih tablica na severu Kosova. Treba se setiti samo onih barikada, protesta koji su zamalo prerasli u oružani sukob, ali ključna poenta je u tome što su tada Srbi napustili institucije, pa i opštine na severu Kosova.

Ujedno je 400 policajaca skinulo uniforme. Srbi se nisu vratili u institucije, u četiri opštine na severu Kosova sada sede Albanci, policajci se nisu vratili u aktivnu službu i to je sve otvorilo put Kurtiju da sada primenjuje prekomernu upotrebu sile prema Srbima. Dakle, čini se kao da je bio smišljen potez. Očigledno je da se mnogo stvari i poteza vuče iza zavese, daleko od očiju javnosti. Za sadašnji položaj Srba na severu Kosova veliku odgovornost snosi Srpska lista, koja je kao produžena ruka Beograda, preuzela na sebe da vodi politiku u njihovo ime, a sada vidimo dokle je to dovelo.

Subota, 7. septembar

Supruga i ja smo pozvani na berbu grožđa kod prijatelja u Mačvanski Prnjavor. Mesto je prilično na baksuznom mestu. Jadar, za koji do pre par godina je malo ko čuo, nalazi se manje od petnaest kilometara od Mačvanskog Prnjavora.

Taj dan je bio nešto svežiji pa je i rad na berbi brzo odmicao i do ručka smo napunili veliki plastični sud od petsto litara. U pauzi, razgovor uz nazdravljanje nema onaj, u ovakvim prilikama, uobičajen vedri ton. Ljudi su zabrinuti jer su im uz ovo vrelo sušno leto, prvi put od kako su ih izbušili, presušili arteski bunari. Pošto je Drina ni kilometar daleko od njihovih kuća bušili su ih na dubinu od sedam metara, a sada moraju ići još metar dublje. Stariji, pošto očigledno nemaju isto mišljenje o tom pitanju, nerado spominju moguću novu nevolju sa kopanjem jadarita koje bi im dodatno pogoršalo situaciju sa pijaćom vodom. Jedino jedan mlađi čovek kaže: „On tamo u Loznici podilazi vojsci i zamajava narod pekući palačinke, a nama ovde će da zaprži čorbu sa jadaritom i Rio Tintom“.

Nedelja, 8. septembar

Danas je dan za relaksaciju i gušt sa unučadima. U vikendicu na Fruškoj gori dolaze sin i snaja iz Sremskih Karlovaca sa mojim unučićima Teodorom, Sarom, Jakovom, Smiljkom i Rastkom. Kad su stigli, gomila radosti i smeha je pokuljala iz kombija kojim sin vozi svoju brojnu porodicu. Dok moja supruga i snaja peku paprike oni ih gule pa ovaj važan posao pripreme za zimu brzo odmiče. Nihova graja i začikivanje uz rad i posle zajednički ručak su prava muzika za uši. Sve u svemu jedan lep i miran dan u krugu porodice i u lepoj prirodi. Prava prilika da se zaborave sve domaće i svetske nevolje i problemi.

Ponedeljak, 9 septembar

Pri dolasku na posao, kupujući Danas u kiosku, pade mi pogled na naslovnu stranu Informera. Kad tamo naslov „Vučić: Opozicija bi nas najradije strpala u logore“. Hm. Vulinovi spiskovi, spiskovi patriota iz misteriozne organizacije „Kopaćemo“, nacionalni stadion… Prisetih se lekcije iz psihologije iz gimnazije koja se odnosila na projekciju. Davno je to bilo, pa da ne bih pogrešio, na Guglu tražim ovaj pojam. Između ostalog kaže: „Projekcija je jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti projektuje na druge osobe“. Lepo. Samo problem je u tome što on ima vlast pa to može da sprovede, a te druge osobe nemaju i samo mogu da budu predmet njegove projekcije.

Utorak, 10. septembar

Dok u kancelariji doručkujem prelistavam Danas. U spoljnopolitičkoj rubrici tekst u kojem se kaže da su šanse da budu izabrani između Trampa i Kamale Haris izjednačene. Ako Kamala Haris bude izabrana za prvu predsednicu Amerike i bude prva žena crnkinja na tom mestu, to će biti korak od sto milja u prevazilaženju stotinama godina gajenih predrasuda. Pokušavam da napravim poređenje sa našim regionom. Kolika je, na primer, šansa da neko ko nije Srbin ovde postane šef države. Ili, da ne idemo toliko daleko upitajmo se kako bi, što bi Bosanci rekli, stvari hodale u lokalu. Srbin Zoran Janković je uspeo da postane gradonačelnik Ljubljane, ali da li je moguć obrnut slučaj – da na primer Slovenac postane gradonačelnik Beograda, ili da predstavnik manjine postane prvi čovek bilo koje opštine ili grada u Srbiji u kojoj manjina nije u većini.

Sreda, 11. septembar

Dok idem prema banci, pored Gradske kuće u centru grada zaustavlja me jedan čovek. Predstavlja se, kaže da je izbeglica iz Vogošće i da me zna sa TV ekrana. Uz ostalo u razgovoru mi kaže: „Vi Vojvođani ste slabi Srbi“. Pitam ga da li je to zbog toga što se ne busamo u srpske grudi junačke i što se trudimo da u slozi živimo sa našim sugrađanima druge vere i nacije. Nije imao odgovor na moje pitanje. To ti je kao kad dođeš u nečiju kuću i domaćinu još sa vrata opsuješ mater.

Četvrtak, 12. septembar

Vehid Šehić, kopredsednik Igmanske inicijative za BiH mi javlja da je danas u rodnom Posušju sahranjen Slavo Kukić, član i jedan od osnivača Igmanske inicijative koji je u prošlu subotu umro od leukemije. Odlaze dobri ljudi. Pre desetak dana oprostili smo se od našeg doajena i jednog od najuglednijih članova Igmanske inicijative Budimira Leke Lončara koji je umro u Zagrebu u 101. godini, a pre nešto više od godinu dana umro je Branko Lukovac, raniji kopredsednik Igmanske inicijative za Crnu Goru. A sada nam ode i Slavo. Bio je član Akademije znanosti i umjetnosti Bosne i Hercegovine, čovek velikog ugleda i velike hrabrosti. Za vreme rata, zbog suprotstavljanja hrvatskom nacionalizmu, na njegovu kuću u Posušju je bačena bomba, a 2014. godine, kada je osudio svečani doček od strane čelnika HDZ-a Daria Kordića, osuđenog ratnog zločinca, bio je u svom kabinetu pretučen bejzbol palicom.

Kroz Igmansku inicijativu je tokom skoro četvrt veka postojanja prošla cela plejada uglednih ljudi iz sve četiri države dejtonskog četvorougla. Mnogi od njih nisu više među živima. Uz Slava, Leku i Branka među njima su i Živorad Kovačević, Ivan Stambolić, Mirko Tepavac, Mihajlo Vujošević, Sead Fetahagić…

Kada smo obeležavali dve decenije postojanja Igmanske inicijative pokušali smo da je podmladimo, ali nije uspelo. LJudi iz generacije koji su je osnovali, suprotstavljajući se ratnom i posleratnom nacionalističkom ludilu, nosili su u sebi neku posebnu emociju. Ali na sreću pojavile su se nove snage i novi hrabri ljudi sa novom energijom i idejama kako se boriti za normalnost kroz obnovu komunikacija među ljudima u regionu. Najbolji primer je Inicijativa mladih i nama dinosaurusima ostaje da im držimo palčeve i da ih podržimo koliko je to u našoj moći.
A mi, osnivači, smo odlučili da Igmanska inicijativa sa našom generacijom polako ode u istoriju. Trudili smo se da ostavimo častan trag iza sebe i nadam se da smo u tome uspeli.

Autor je direktor Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative za Srbiju

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.