Dnevnik Boška Obradovića: Kampanja je moja sudbina

To je definitivno prva pomisao ovog 3/4. maja na godišnjice jezivih i svirepih ubistava u Beogradu, Malom Orašju i Duboni. Ni posle godinu dana nema odgovora gde je sistem zakazao, jer očito neko nadležan nije na vreme sprečio razvijanje ovakve društvene patologije.

Danas čitav dan odjekuje i sinoćna vest o proglašenju naše liste za lokalne izbore u Čačku 2. juna pod nazivom: PRIMARIJUS DR MILAN ROGANOVIĆ – SRPSKI POKRET DVERI – „BOŠKO OBRADOVIĆ – Radmila Živković – Dragan Ćendić – Biljana Rubaković“.

Bićemo redni broj 3 na izbornom listiću. Poprilično sam ponosan na Dveri Čačak, na svih 50 naših kandidata za odbornike i 883 potpisa podrške koje smo sakupili i predali samostalno izbornu listu u kratkom roku.

Na Veliki petak me uvek zaboli podsećanje na onu mračnu stranu čovekove prirode koja je bila spremna da udara, pljuje, vređa, razapne i ubije Bogočoveka, koji je došao u ovaj svet da nas izleči i spase, i koji je za vreme svoje ovozemaljske misije samo dobro činio ljudima, lečio nepokretne i slepe, vaskrsavao mrtve…

I još strašnija misao da bi novo pojavljivanje Hristovo u našem vremenu izazvalo isti epilog ili možda čak prošlo neprimećeno u ovo doba nepažnje, nebitnosti i besmisla. Ali, onda navire NJegoš i njegov stih da „Vaskrsenja ne biva bez smrti“ i da će Drugi Dolazak Hristov biti pobednički i pobeda za sve koji veruju u Boga i život večni.

Dve ideje u vezi sa religijom su me oduvek zaokupljale: nemoguće je da je smisao ovog života da satrulimo u grobu, već mora da postoji nešto smislenije, kao i radovanje što ću nakon vaskrsenja mrtvih imati priliku da se vidim i družim sa mnogim dragim ljudima koje sam znao i koji mi nedostaju ili koje ću tek imati priliku da upoznam u nebeskom svetu.

Subota, 4. maj

Tužan dan za Alvadžinicu, čačansko naselje u kome sam odrastao. Umro je Goran Čarović Čaro, jedna od legendi našeg kraja. NJegov poslednji ispraćaj privukao je mnogo starih drugova koje nisam video godinama. Što reče jedan od mojih drugara iz mladosti – da je Čaro rođen na Dorćolu već bi se o njemu snimali dokumentarni filmovi.

Bio je to drag čovek koji nije propuštao niti jednu utakmicu našeg lokalnog kluba FK Remont, uz koga su odrasle brojne generacije iz našeg kraja i koji će, prema našem zajedničkom zaveštanju sa sahrane, dobiti mural za nezaborav na nekom od zidova naše Alvadžinice.

Uveče sam u kultnoj košarkaškoj hali kraj Morave gledao KK Borac u borbi za polufinale Košarkaške lige Srbije protiv FMP-a. Sa samo šest igrača koji su ulazili u igru domaći su pokazali veliku borbenost do samog kraja neizvesne utakmice i poraza.

Čačak ima potencijal da postane najveći sportski centar Srbije posle Beograda, ali za to mu nedostaje podrška republičke i gradske vlasti. Smatram da u našem gradu, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, treba otvoriti posebno sportsko odeljenje Gimnazije i uraditi pilot-projekat sportskih akademija u Srbiji koje bi podrazumevale paralelno bavljenje profesionalnim sportom u srednjoj školi i na studijama, sa ciljem da se pored bavljenja sportom dođe i do fakultetske diplome.

Ovo bi bio veliki iskorak u zadržavanju najtalentovanijih sportista u našoj sredini.

Nedelja, 5. maj – Vaskrs

Tradicionalno za Vaskrs sa porodicom idem na Vaskršnju liturgiju u Saborni hram Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, pa na praznični doručak kod mojih roditelja zajedno sa bratom i njegovom porodicom.

Vaskršnje popodne opet kao i svake godine provodimo u tazbini u selu Markovica kod Lučana, kod roditelja moje supruge Julije zajedno sa njenom sestrom i njenom porodicom. Porodica je svetinja, i najvažnije u životu je da su zdravlje i porodica dobro, a za ostalo ćemo se boriti.

Ponedeljak, 6. maj – Đurđevdan

Krsna slava moje ujčevine Smiljanića iz Konjevića i stare crkve u Gornjoj Gorevnici podno Ravne gore, koja je parohijska crkva i za moje rodno selo Vraniće.

U povratku obišao i jednu od najstarijih crkava našeg kraja u Miokovcima, u kojoj sam kršten i venčan, kao i novu seosku crkvu u Prijevoru, kojoj je takođe Đurđevdan hramovna slava.

Pre nego što su nas naši studenti ostavili i otišli za Beograd i Novi Sad pao je porodični ručak na starom dobrom mestu u centru grada – kafiću „Mak“, koji odnedavno drže naši kumovi i koji u ponudi ima najbolje burgere u gradu.

Utorak, 7. maj

Sve je dobro u životu dok ne počneš da ideš po bolnicama i zdravstvenim pregledima. Zapravo do tada i ne znaš koliko ljudi je bolesno i sa kakvim sve zdravstvenim izazovima se ljudi suočavaju. Definitivno ne umemo da cenimo zdravlje i da ga na vreme čuvamo, već ga se setimo tek kad se razbolimo. Možda bi trebalo uvesti posete bolnicama kao podsećanje na značaj preventivne brige o sopstvenom zdravlju.

Sreda, 8. maj

Ceo dan u znaku iščekivanja dva za mene lično veoma važna susreta. Prvi je druženje starog društva sa Alvadžinice za podušje našem drugu Čaru.

Punč, Numa, Radmilac, Že, Ajdača i ja smo uspeli da se nađemo, a nedostaju nam mnoga druga imena sa kojima smo odrasli: Zorić, Čapo, Levis, Buls, Cajić, Kalaba, Selak, Živac, Panter, Simo…, rasuti širom Čačka, Beograda i sveta. Kakav povratak u mladost, najbolje anegdote i šale, najluđe avanture i sportska nadmetanja koja su obeležila to vreme.

Nema sporta koji se nije igrao na Alvadžinici toga vremena jer je kod nas važilo pravilo da moraš da znaš da igraš sve glavne sportove.

Uveče se viđam sa svojim najboljim prijateljima koje nisam menjao od srednje škole, u društvu naših supruga. Prošao sam mnogo toga u životu, obišao čitavu Srbiju i više od 60 država Evrope i sveta, ali nikada nisam promenio ekipu sa kojom se družim: Fipo, Igi, Bane, Stevo, Krako, Rajić, Đune, Miško,… ostaju ljudi sa kojima se najbolje razumem i provodim najdraže životne trenutke evo već preko 30 godina.

Nedostaje nam naša drugarica Mima, koja nas je prerano napustila i koja je bila duša našeg društva.

Četvrtak, 9. maj

Branimir Nešić, direktor izdavačke kuće „Catena mundi“, danas puni 50 godina. Neka je sa srećom, prijatelju! Nije mala stvar dočekati pola veka života u ovom vremenu u kome više nije zdrav ni način života, ni hrana, ni voda, ni vazduh, i u kome su nas skolile razne boleštine. S druge strane gledano, ovaj krupni rođendanski jubilej navodi na razmišljanja o prolaznosti života.

Prebrzo je nekako prošlo. Kao da je juče bilo kada smo pre tri decenije upisali studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i pre 25 godina osnovali Dveri kao studentski časopis.

Poenta je da nešto ostavimo iza sebe od duhovne i materijalne kulture, da nismo uprljali porodično prezime, da deca ne moraju da nas se stide, a još ako smo nešto doprineli i za opšte dobro – tim bolje. Hvala Bogu za sve!

„Kampanja je moja sudbina“, što bi rekla politička obrada poznatog kafanskog muzičkog hita, pa s tim u vezi eto nas na tri nedelje do izborne tišine pred lokalne izbore 2. juna. Posle prazničnog predaha vraćam se obavezama u Izbornom štabu Dveri Čačak.

U gradu Čačku opozicija ima veliku šansu da pobedi. Vlast je na republičkim izborima 17. decembra prošle godine osvojila manje od 50 odsto glasova u Čačku, računajući sve njih: SNS+SPS+SRS. To znači da ujedinjena opozicija može zajedničkim snagama da osvoji većinu na lokalnim izborima u našem gradu i da iz Čačka može krenuti talas oslobođenja Srbije od ovog naprednjačkog zloćudnog političkog tumora.

Autor je šef Izbornog štaba Dveri u Čačku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.