Dnevnik Dragana Đilasa: Vlast je u problemu ako bojkotujemo izbore

Dnevnik jednog opozicionara kako ga zamišljaju

pripadnici SNS-a i njihovi mediji

Petak, 12. april

Popio sam pet kapućina i napisao četiri tvita puna mržnje prema Aleksandru Vučiću. Naravno nisam se mrdnuo iz kruga dvojke. Nekoliko puta se čuo sa strancima koji mrze Srbiju, Kurtijem i ustašama planirajući kako da nanesem štetu svojoj zemlji.

Subota, 13. april

Danas sam se malo odmarao, pa sam smanjio broj kapućina na tri i napisao samo dva tvita. Javio se gazdama u svetu. Sa Kurtijem se danas nisam čuo, ali sam mislio na njega. Sreća, sutra nedelja. Stranci ne rade, pa ću se skroz odmoriti. Čak neću ni tvitovati.

Ovakav stav je očekivan od ljudi koji su deo Vučićeve ekipe. Problem je kad sličan stav iznose pojedinci koji shvataju pogubnost Vučićeve vlasti. U njihovoj verziji petak, 12. aprila, u životu opozicionara izgleda ovako:

„Popio sam čak pet kapućina i napisao četiri tvita. Sve odluke koje sam doneo sa ostalim opozicionarima su bile pogrešne i omogućavaju Vučiću ostanak na vlasti. Naravno nisam se mrdnuo iz kruga dvojke, umesto da sam išao po Srbiji i razgovarao sa građanima.“

Uvek sam se pitao kako neko postaje politički analitičar, stručnjak za politiku. Čime neko zasluži da ga mediji pitaju šta treba da radi opozicija? Logično bi bilo na osnovu znanja, iskustva, pročitanih i napisanih knjiga ili bar radova iz ove oblasti…

U Srbiji to često nije tako. Ovde pojedinci, naravno ne svi, postaju analitičari tako što gostuju dovoljan broj puta na N1 ili na Pinku. To što pričaju stvari koje ne stoje, to što se skoro ništa od onoga što kažu da očekuju da se desi se ne desi – nije važno. U Srbiji mnogi koji završe Fakultet političkih nauka se smatraju stručnjacima za poliitku.

Po toj logici svako ko završi srpski jezik i književnost je i književnik, a svako ko završi Ekonomski fakultet ili tamo doktorira može da se bavi biznisom, da vodi firmu. A svi znamo da to nije tačno. Ne sporim teoretsko znanje ali nikad neću razumeti zašto je neko ko je recimo napisao stručan rad pod naslovom „Zemljani put revolucije; seljačko pitanje u Engelsovim klasnim radovima“, stručan da priča o odlukama opozicije koja radi u uslovima diktature. I nikad neću razumeti zašto oni koji znaju kako treba bolje od nas ne uđu u politiku.

Sigurno bi kao ljudi koji znaju imali veliku podršku građana…

Dnevnik jednog opozicionara. Iskren i istinit

Petak, 12. april

Posle neuspelih razgovora Ana Brnabić je dala rok danas do podne da pošaljemo naše zahteve obećavši da će sve ispuniti istog dana. Rok smo ispoštovali iako znamo da će odgovor biti negativan, jer vlast ne želi da primeni nijednu od ključnih preporuka ODIHR-a. Primena preporuka vodi ih u poraz na izborima

Marinika, Tanja, Branko i ja katastrofalnim putem dovezli smo se do LJubovije. Đorđo je sa Markom došao iz Mitrovice. U ovom mestu imamo tri člana. Rade, koga znam iz DS-a, okupio je osam ljudi koji su bili spremni da razgovaraju sa nama. Jednom od njih su kriminalci na čelu sa Zoranom Kneževićem Fanatikom pre sedam godina zapalili kuću i auto. Uhapšeni su, ali su svi oslobođeni i danas upravljaju Ljubovijom.

Dok čovek priča, nalazim vest na Google koja sve to potvrđuje. Slušam ove hrabre ljude koji znaju da će zbog sastanka sa nama imati probleme. Govore nam kako su u LJuboviju na dan glasanja naprednjaci doveli bar 3.000 ljudi. Gledam na sajtu RIK-a. Izlaznost u Loznici 53 odsto, Bajinoj Bašti 65 odsto. U Ljuboviji čak 75 odsto!?

Naravno da je to nemoguće. Slušam kako u gimnaziji ima samo sedam đaka u odeljenju i kako se ovo mesto gasi. Čestitam im na hrabrosti i kažem ono što mislim – njih osam su za SSP i mene lično izuzetno važni. Danas nas je 7-8, sledeći put kad dođemo će nas biti 17-18. Svaki dan će nas biti sve više.

Jedan od njih kaže to nam je rekao i Zoran Đinđić pre 30 godina kada je došao i bilo nas je samo pet. Dogovorili smo se da nađu neki prostor i da počnemo da radimo. Hiljadu ljudi, koliko ih je u LJuboviji glasalo za „Srbiju protiv nasilja“, to zaslužuju.

Nastavljamo do Bajine Bašte. Prelepo mesto. Tamo su se Stranci slobode i pravde pridružili sjajni ljudi na čelu sa Ivanom i Mihajlom. U ekipi imamo lekare, advokate, poljoprivrednike, inženjere…

Puno je žena, što mi je posebno važno. Na razgovor u pešačkoj zoni je došlo oko stotinu ljudi! Jedan je došao da nam kaže da smo sramota za Srbiju, izdajnici, da mrzimo svoju zemlju. Pokušao sam da razgovaram, da razmenimo argumente. Bezuspešno. Mediji su odradili posao.

Vratili smo se u Beograd oko jedan iza ponoći vozeći jako zahtevnim putem preko Debelog brda. Umorni, ali sa velikom energijom koju su nam preneli ljudi iz Ljubovije i Bajine Bašte.

Subota, 13. april

Danas je Borko bio u Beočinu. Razgovarao sa sedam ljudi. Na biračkom mestu broj 7 izlaznost na izborima bila 82 odsto.

Naravno nemoguće. Kao nekome kome idu brojevi objašnjavao sam ljudima iz našeg Predsedništva da su tu dodali 200 listića. Da tih 200 na nivou opštine podignu rezultat SNS-a za 2,5 odsto! A koliko takvih biračkih mesta ima po Srbiji gde ljudi nisu mogli da zaista budu kontrolori jer im prete, otpuštaju ih, prebijaju.

Pričao sam o tome više puta, navodio primere iz Leskovca gde ima više od deset biračkih mesta gde je navodno glasalo oko 90 odsto upisanih u birački spisak. Istog dana imali smo štandove u preko 50 opština.

Gledam slike sa Vračara gde je prvi put uz štandove članica „Srbije protiv nasilja“ bio i štand SDS-a. Mislim da je to odlična vest. Što više saradnje unutar opozicije to veća šansa da se pobedi orgranizovana kriminalna grupa koja je zarobila Srbiju.

Nedelja, 14. april

Setih se da je prošlo osam dana otkako su u Kaću napadnuti Mara Puškaš, profesorka književnosti i pokrajinska poslanica, i dr Vladimir Vrsajkov, anesteziolog, predsednik SSP-a u Novom Sadu, dok su delili flajere. Ponosan na to što postoje takvi ljudi, lekar i profesorka, koji iz Novog Sada idu u Kać da dele flajere.

LJut što živim u zemlji u kojoj ih lokalne SNS kabadahije sačekaju, Maru obore, doktora surovo prebiju. U zemlji u kojoj policija ćuti sedam dana. I strašno tužan jer to što se desilo izgleda nikome nije važno. Pričao sam u „Utisku“ o tome, ali to nije bilo važno.

Važno je bilo što sam skinuo bubicu kada sam završio svoju priču u emisiji smatrajući nekorektnim to što jedan od sagovornika izgovori strašne optužbe na račun opozicije, posebno što ih kaže na kraju, kada više nema vremena za debatu. Tužna je zemlja u kojoj je skinuta bubica važnija od prebijenog doktora.

Ponedeljak, 15. april

Čitam ponovo sjajne stvari koje je napravio pravni tim koalicije na čelu sa profesorom Tanasijem Marinkovićem. Pismo OEBS-u i ustavni zakon kojim se svi izbori pomeraju za jesen, kako bi bilo dovoljno vremena da se primene preporuke ODIHR-a.

Zahvalan sam tim ljudima i ljudima iz ProGlasa koji se nisu zadržali na tome da gostuju na N1 i kritikuju nego su se aktivirali i pomažu u borbi već šest meseci, radeći svakodnevno. Ne moramo se i ne možemo uvek oko svega slagati, ali je njihov angažman ključan da bi se stvari u Srbiji promenile.

Očekivali smo da Ana Brnabić kaže da nema ustavnog rešenja za odlaganje beogradskih izbora, pa smo unapred pripremili i odmah joj poslali predlog kako to da se reši.

Utorak, sreda, četvrtak, petak…

Svaki dan je isti. Borba, maltretiranja, odlučnost da se ne odustane. Delovalo mi je u ponedeljak da smo jedinstveni oko neizlaska na beogradske izbore dok se ne primene preporuke ODIHR-a.

Iskreno verujem da je vlast u problemu ako opozicija ne učestvuje na beogradskim izborima. Da je bojkot 2020. poslužio da svi shvate da u Srbiji nešto nije u redu, da sada to znaju i građani Srbije i Evropa kojoj kao težimo. I da je borba za izborne uslove teža ako se pod ovakvim uslovima izađe na izbore.

Nekoliko puta čitam izjavu sudije Majića da je za bojkot izbora neophodno da imamo izbore. A da ih mi nemamo.

Za kraj ovog malo specifičnog dnevnika reči Teodora Ruzvelta, kao poruka za sve koji su odlučili da se aktivno uključe u borbu protiv ovog zla, bez obzira da li su članovi neke stranke ili nestranačke ličnosti.

„Nisu važni oni koji kritikuju, niti oni koji upiru prstom kada snažan čovek posrne. Zasluga pripada onima koji su u areni, čije je lice uprljano prašinom, znojem i krvlju, koji se hrabro bore, koji greše i gube, koji poseduju entuzijazam, duboku posvećenost istinskim vrednostima, i koji na kraju ili dožive svečanu uzvišenost postignuća ili, u najgorem slučaju, izgube, ali sa smelošću koja njihov život čini daleko boljim od života onih uplašenih i hladnih duša koje nikada nisu znale ni za pobedu ni za poraz.“

Autor je predsednik Stranke slobode i pravde

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.