Dnevnik Dragane Rakić: Bes, laži i litijum u Narodnoj skupštini

Danas je važan dan. U Gornjim Nedeljicama u podne zakazan je sastanak ekoloških aktivista koji se protive kopanju litijuma i bora u Jadru i opozicije koja te zahteve podržava. Kada živiš u Vršcu, onda ti je sve daleko i zato moraš da kreneš na vreme, pa sam već u 7:00 bila za volanom svog auta. U Beogradu su mi se pridružili predsednik Demokratske stranke dr Zoran Lutovac i stranački saborac Srđan Milivojević. Stižemo dovoljno pre sastanka da mogu malo da uživam u pogledu na prelepe pejsaže. Mada sam već bila u Gornjim Nedeljicama, opet me je oduševila lepota prirode ovog kraja. Dolina Jadra je lepa i kada „obuče“ kišno i tmurno odelo kao danas.

Teškom mukom se opirem želji da detaljno opišem šta vidim i osećam dok je gledam. Bojim se da bi zvučalo patetično, a to baš neću. U borbi da sačuvamo ovaj kraj i ljude dovoljne su gole činjenice, a one govore da nema tih para i litijumskih traka za baterije zbog kojih ovo vredi uništiti. Na licima naših domaćina Zlatka Kokanovića, LJiljane Bralović, Marijane i Nebojše Petkovića primetila sam nove bore. Verujem im kada kažu da su spremni da životima brane svoje pravo na čistu i zdravu životnu sredinu.

Uveče dopunjavam i sređujem beleške i podatke koje smo pripremili za predstojeću raspravu u Skupštini Srbije o zabrani iskopavanja litijuma i bora.

Subota, 5. oktobar

I danas je važan dan. Prošlo je 24 godine od događaja koji su promenili tok istorije Srbije. Peti oktobar ostaje simbol građanske hrabrosti, odlučnosti i težnje za demokratskim promenama u kojima je Demokratska stranka imala ključnu ulogu. Vizija demokratske i evropske Srbije stajala je u srcu građanskog otpora tog 5. oktobra 2000. Tim povodom smo u Gradskom odboru DS u Vršcu organizovali tribinu posvećenu ovom važnom datumu.

Gosti su bili prof. dr Žarko Trebješanin i novinar Smiljan Banjac. Energija pobune protiv nepravde i nada da su promene moguće, ispunile su prostorije Demokratske stranke. To me je i ohrabrilo i rastužilo u isto vreme. Uvek me rastuži pomisao da su iz naše pobede 2000. godine više pouke izvukli oni koji su tada pobeđeni, nego mi. Ipak, jednom smo pobedili autokratu, pobedićemo ga opet – oko toga smo svi bili jednoglasni.

Nedelja, 6. oktobar

Konačno slobodno pre podne. Obuvam patike i idem u Gradski park u Vršcu. Obično trčim oko sat vremena i za to vreme istrčim 10 kilometara. Neki ljudi kažu da je trčanje dosadno, pa traže društvo, slušaju muziku, ili izmisle neki treći način da prekrate vreme dok trče. A ja baš volim da trčim sama, bez mobilnog telefona, bez slušalica, bez sata; slušam samo ritam svog srca i šuštanje lišća pod nogama. Razmišljam o sednici koja me sutra očekuje u Narodnoj skupštini. Znam da je režim naterao stotine službenika i funkcionera da ovih dana pretražuju dokumentaciju, medijske arhive, stenograme – ma sve gde misle da će pronaći nešto što mogu iskoristi u predstojećoj debati.

Zamišljam kako rastu gomile kojekakvih papira izvučenih bogzna odakle. Koliko je to destruktivno utrošene ljudske energije i vremena, samo da bi se saćuvala vlast i na brzinu stečene pare.

Posle podne odlazim na sastanak odborničke grupe „Vršac zaslužuje bolje“ koju čini pet stranaka (Demokratska stranka, Narodni pokret Srbija, Novi DSS, LSV – Vojvođani, POKS).

Žao mi je što zbog rasprave o litijumu neću moći da prisustvujem sednici Skupštine grada Vršca na kojoj će se razmatrati rebalans gradskog budžeta za 2024. i izveštaj o radu JKP „Drugi oktobar“. Lokalne vlasti u rukama SNS-a svuda zloupotrebljavaju budžete gradova i javnih preduzeća za lično bogaćenje i izvlačenje novca za stranačke aktivnosti. Ipak, verujem da će mnogi od ovih koji danas smišljaju načine kako da prisvoje državne novce, sutra smišljati svoju odbranu pred tužilaštvom i sudovima te iste države.

Ponedeljak, 7. oktobar

Ne želeći da bilo šta prepustim slučaju, u 5:58 h bila sam u vozu koji saobraća na liniji Vršac-Pančevo-Beograd. Ponedeljkom ujutru jedino voz može da me spasi od nesnosnih gužvi na Pančevačkom mostu i u Takovskoj ulici kuda prolazim kada dolazim do Narodne skupštine. Važno mi je da danas pre 10h budem u Skupštini gde će početi jedna od najvažnijih sednica – sednica na kojoj će narodni poslanici raspravljati o zabrani iskopavanja litijuma i bora. U skupštini sam bila već u 8 sati.

Odlaganje početka sednice zbog tobožnjeg nedostatka kvoruma me nije iznenadilo. Ne, nisam znala šta će uraditi, ali od „naprednjaka“ me zaista iznenadi samo kad urade ili kažu nešto normalno. NJihov modus operandi je „sve za vlast i pare i sve zbog vlasti i para“.

Gledam u opozicione klupe i vidim poslanike koje „ne vidi“ kompjuterski sistem za evidenciju prisutnih. Da li su to vlasti i skupštinsku elektroniku „unapredili“ u skladu za svojim manipulatorskim potrebama i prevarama?

Ovlašćena predstavnica predlagača Danijela Nestorović, a predlagači smo nas 86 narodnih poslanica i poslanika iz opozicije, više od dva sata navodi razloge zbog kojih je neophodno usvojiti predloženi zakon. Režimski poslanici pokušavaju da je ometu. Nestrpljivi su da započnu sa izvođenjem svoje pažljivo pripremljene predstave. Mada je kratko s njima, ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović se odlično uklopila u čopor, kao da je oduvek bila tu. Biti „naprednjak“ zaista više nije stvar pripadnosti političkoj partiji, već simptom karakteristične vrste ličnosti. Svi su isti. Drugačiji tu i ne mogu da opstanu.

Utorak, 8. oktobar

Utorkom narodni poslanici imaju mogućnost da državnim organima i javnim institucijama postavljaju pitanja koja su od javnog interesa. Pitanje sam uputila Aleksandru Vučiću i Goranu Vesiću, ministru građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – šta se desilo sa auto-putem Beograd-Vršac-Temišvar koji je još 2014. godine bio označen kao prioritet? Da li mi osim fantomskih birača i fantomske predsednice Narodne skupštine (juče je Ana Brnabić vodila sednicu, iako zvanično nije bila prisutna, jer je izvadila karticu iz aparata koji registruje prisutnost poslanika u sali), sada imamo i fantomske auto-puteve koje vidiš samo kada je predizborna kampanja u toku? Naime, u decembru 2014. dva premijera Aleksandar Vučić, premijer Srbije i Viktor Ponte, premijer Rumunije, saglasili su se da je ovaj auto-put od prioritetnog značaja za obe države. Međutim, u međuvremenu su neki drugi gradovi poput Loznice i Zrenjanina dobili bolje puteve, a s putem i strane investitore koji ih zagađuju – rudnik litijuma i fabriku guma Linglong.

Upitala sam koji su kriterijumi da se dobije auto-put. Da li to određuju potrebe stranog investitora ili javni interes i potrebe građana Srbije? Ako je cena dobijanja auto-puta da dođe neki investitor da ti truje grad, onda će Vrščani ipak sačekati leteće automobile i autobuse, pa nam auto-put neće ni biti potreban.

Dalju debatu o litijumu obeležilo je skandalozno targetiranje ekoloških aktivista iz Gornjih Nedeljica od strane ministarke Dubravke Đedović Handanović. Ona je u Skupštini iznosila detalje iz navodnih kupoprodajnih ugovora i prepiske između njih i njihovih porodica sa Rio Tintom i pri tom, ne trepnuvši, lagala da su ti dokumenti javni. NJih je ministarka mogla da dobije samo od firme Rio Tinto. Šta je onda ona? Lobista Rio Tinta.

Na svaki istup opozicionih poslanika, ljudi vlasti panično prevrću papire, tipkaju po ekranu telefona, zovu, stižu im novi i novi papiri… Ponovo zamišljam tu bezličnu armiju ljudi koji po državnim kancelarijama grozničavo kucaju po tastaturi i šalju, stvarne ili izmišljene, podatke. Razmišljam o tome na koliko kreativnijih, korisnijih i poštenijih načina su mogli da utroše to vreme. Kad ne mogu da odgovore na argumente protiv otvaranja rudnika, počinju da se izmotavaju. Kao, ne zna se još da li će uopšte biti tog rudnika, nikakva odluka nije doneta, sačekajte studiju, analize… Zato je Ana Brnabić bukvalno podivljala kad ih je Danijela Nestorović „obavestila“ da je njihov predsednik juče u Hamburgu (samovoljno) već učlanio Srbiju (zajedno sa Zambijom) u organizaciju koju u žargonu zovu Alijansa za litijum. Ljudi koji lažu mnogo burnije reaguju na istinu, nego što oni koji govore istinu reaguju na laž.

Sreda, 9. oktobar

Danas putujem autom za Beograd na treći dan skupštinskog zasedanja i slušam Radio 202. U Beogradu me dočekuje potpuno blokirana Takovska ulica i već 20 minuta sam zaglavljena u saobraćaju. Ne nerviram se mnogo jer sam računala na ovu gužvu, pa sam na vreme krenula iz Vršca. Međutim, pritisak mi naglo skače kada na Radiju „202“ čujem vest da su „vlast i opozicija saglasni da će konačnu odluku o kopanju litijuma dati stručnjaci…“

Nije mi bilo teško da odmah iz parkiranog auta pozovem „dvestadvojku“ i kažem da prestanu da obmanjuju svoje slušaoce. Stručnjaci su već dali svoje mišljenje, SANU je izdala zbornik radova posvećen projektu Jadar i upravo smo na osnovu toga mi iz opozicije zauzeli stav po pitanju eksploatacije litijuma i bora. Struka je rekla da je projekat Jadar veoma rizičan i bez značajne zarade za Srbiju, te ga treba obustaviti. Zato u parlamentu i tražimo da se zabrani iskopavanje litijuma i bora, obaveštavam redakciju „202“. Skupštinska rasprava teče predvidljivo.

Poslanici vlasti i njihova ministarka za projekat Jadar krive „bivši režim“ i, u isto vreme, hvale taj projekat kao spasonosan za Srbiju!? Ne vredi im objašnjavati da je to nelogično. Ako je toliko loše to što je, kako tvrde, bivša vlast dovela Rio Tinto i pokrenula projekat Jadar, kako je onda toliko dobro za Srbiju da se taj projekat sada realizuje? Ipak, naš Srđan Milivojević im je zadao nerešiv zadatak.

Pronašao je podatak da je Rio Tinto još 1998. godine dobio neku dozvolu za eksperimentalna istraživanja. Na to već drugi dan nemaju nikakav odgovor. Zato još više viču i psuju. Dno beščašća i bestijalnosti opet doseže Nebojša Bakarec koji na sav glas, da svi čuju, kaže generalu Ponošu: „Đubre jedno ustaško!“ Ana Brnabić iz klupe očima i odmahivanjem glavom pokazuje predsedavajućoj Elviri Kovač da se pravi kao da ništa nije čula. Ona nalog poslušno izvršava mada joj obrazi vidno crvene od srama. Ana Brnabić ne ume da se postidi. Njoj obrazi samo poblede. Kad se razbesni.

Četvrtak, 10. oktobar

Danas je četvrti, poslednji dan skupštinske rasprave o litijumu za koju smo unapred znali kako će se završiti. Razmišljam o tome šta smo novo saznali za ova četiri dana. Pa saznali smo da Vlada Srbije nema nijedan svoj podatak, nijednu analizu, studiju, proračun, procenu – štagod, za otvaranje rudnika u Jadru. Sve podatke i navodne dokaze o značaju i koristi ovog projekta oni uzimaju iz nekog prospekta Rio Tinta nazvanog „Nacrt Studije o proceni uticaja“. To nije studija, niti je ikakav formalan dokument, već obiman reklamni prospekt kompanije u kojem, kao i u svakom reklamnom materijalu, piše samo ono što odgovara toj kompaniji i što je preporučuje na tržištu.

Zastrašujuće je što vlada o ovako važnom i rizičnom projektu nema nijedan svoj dokument. Iz ovoga zaključujem da se vlada i aktuelni režim uopšte nisu bavili pitanjima vezanim za projekat Jadar, već su jednostavno uzeli ono što im je dao Rio Tinto i sve to, bez ikakve provere ili kritičke distance, reprodukovali u Narodnoj skupštini. Građani treba da znaju da sve ono što smo čuli o projektu od Vučićeve ministarke i 40 bukadžija nisu činjenice, već navodi i tvrdnje Rio tinta.

U biografiji ministarke piše da je radila za CNN. Nije valjda da je bar tamo nisu naučili da razlikuje tvrdnje i činjenice. Ako su je i naučili, sad je došla u ekipu koje ju je brzo odučila. Kod njih se činjenice ne računaju. Računa se jedino šta je rekao Vučić, a on je rekao da se grade gasovod, put i pruga do Gornjih Nedeljica kako bi se tamo otvorio rudnik. Pa kako je rek’o, tako će i poreći. Neće kopati da nas ne bi zakopali.

Autorka je zamenica predsednika Demokratske stranke i narodna poslanica u Skupštini Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.