Nikad lepši doček u društvu ljudi sa kičmom: Dnevnik Srđana Milivojevića

Petak 27. decembar

Tačno u 10 sati i 30 minuta sa Nebojšom Zelenovićem i Biljanom Stojković, kopredsednicima stranke Zajedno, potpisao sam u Medija centru, Sporazum o integraciji ove stranke u Demokratsku stranku. Demokratska stranka se krunila i osipala 12 godina. Sada je vreme da ponovo počne da se sabira i raste. Ne zbog nas, članova Demokratske stranke, već zbog Srbije, jer je jaka Demokratska stranka potrebna Srbiji. Kad god je Demokratska stranka bila jaka, Srbija je išla u dobrom pravcu. Zato danas nije važno govoriti samo o tome šta Demokratska stranka dobija integracijom stranke Zajedno, ili šta Zajedno dobija pridruživanjem Demokratskoj stranci, već je najvažnije reći šta dobija Srbija.

U proteklih dvanaest godina vlastodršci i režimlije su uspeli u svojoj nameri da unište politički sistem u Srbiji i politiku isprazne od delovanja zasnovanog na vrednostima i odgovornosti. Umesto normalnog, demokratskog političkog života, nama su nametnuti najprimitivniji oblici populizma, nasilja, organizovanog kriminala i besomučne pljačke, nevešto maskiranih najjadnijim manipulacijama patriotizmom, verskim osećanjima i elementarnim strahom ljudi za egzistenciju. Zato je Srbiji potrebna što jača demokratska i proevropska politička organizacija, koja neće biti najveća u opoziciji, niti će u budućnosti biti dovoljno to što je superiorna u odnosu na vlast zbog svog idejnog, vrednosnog i političkog opredeljenja. Potrebna je stranka koja će biti sposobna da se izbori sa ovom čudovišnom stokrakom hidrom koja je pipke pružila na sve strane i sapela čitavu Srbiju, koja će poraziti zlo i uspostaviti elementarnu normalnost i pristojnost u našem društvu. Okupljanjem i udruživanjem ljudi demokratske, slobodarske i evropske orijentacije, koji dele iste vrednosti i ideale društva pravde, jednakosti i solidarnosti, Srbija može i mora da dobije efikasnu političku organizaciju, sa svojom politikom i programom razumljivim svakom čoveku, kakva joj je potrebna i u današnjim i u svim drugim vremenima.

Ovim procesom mi smo danas srušili dva izuzetno pogubna stereotipa koji su se duboko ukorenila u našem društvu. Jedan od njih je da se demokrate stalno dele, pogotovo posle unutarstranačkih izbora. Ovog puta se nismo podelili, već smo se udružili. Drugi stereotip koji rušimo je onaj da u Srbiji svi žele da imaju svoju partiju, kako bi oni bili nekakvi predsednici i lideri.

Nebojši Zelenoviću i Biljani Stojković nije najvažnije da budu predsednici stranke, već im je važnije da budu deo velikog društvenog pokreta i napora za smenu antidemokratskog, antislobodarskog, antidržavnog, anticivilizacijskog i antisrpskog režima, ali i izgradnju Srbije kao slobodne, demokratske i evropske države, posle smene takvog režima. I po tome su posebni.

Sećam se svoje razredne iz prvog razreda osnovne škole, Rosice Lazić i njene lekcije da je u tom uzrastu najvažnije da znamo da se samo ljubav širi deljenjem. I rečenice koju davne 1972. nisam razumeo:

„Deco, kad odrastete, shvatićete da ima i drugih vrednosti koje se šire deljenjem, kao što su vizija srećnog i uređenog društva, napredne političke ideje i ideali.“ Demokratsku stranku danas otvaramo za sve političke i druge društvene organizacije, građanske inicijative i pojedince sa kojim delimo iste vrednosti i političke ideale. Otvaramo je da bismo širili političke ideje i vrednosti koje baštinimo i delimo čitav vek.

Nije neophodno da budete u Demokratskoj stranci da biste bili demokrata, ali je neophodno da budete demokrata da biste bili član Demokratske stranke. Ali da bi se neko borio protiv režima Aleksandra Vučića zajedno sa Demokratskom strankom, uopšte nije neophodno da bude naš politički i ideološki istomišljenik. Dovoljno je da ima svest o neophodnosti smene aktuelnog režima i ponovnoj izgradnji Srbije kao slobodne, demokratske i pravne države, kao i spremnost da se za to bori. To je važno reći u situaciji kada se među onima koji su zauzeli kritički i opozicioni stav prema režimu nenormalnosti i zla, sve više primećuje i neka vrsta elitističke arogancije i prezira prema onim ljudima koji se tek sad pridružuju protestima, ili sada u svojim javnim istupima i objavama na društvenim mrežama pružaju podršku studentima i njihovim zahtevima, a do sad su ćutali. To je pogrešno sa stanovišta pragmatičnosti, efikasnosti i efektivnosti političke borbe protiv ovakvog režima.

Nama u ovom trenutku treba upravo suprotno. Ne treba nam nikakav ekskluzivni klub kritičara vlastodržaca, već otvoren pokret otpora režimu, sposoban da napravi najširi mogući front hrabrih i solidarnih ljudi spremnih da se suprotstave nečoveštvu koje je zavladalo. Zato je moj slogan na izborima u stranci glasio: „Vreme je za otpor“. Tu nisam mislio na onaj nekadašnji pokret „Otpor“ kojem sam i sam pripadao, već na otpor u doslovnom značenju te reči. Nema povlačenja i uzmicanja pred fizičkom i mentalnom represijom koju režim sprovodi nad svim građanima Srbije. Sada je poslednji trenutak da mu se svi zajedno suprotstavimo. Pod zastavu slobode svi su dobrodošli.

Nedavno održani izbori u Demokratskoj stranci pokazali su da je u Srbiji moguće organizovati fer i poštene izbore i kako bi ti izbori trebalo da izgledaju.

Slobodni i pošteni izbori po pravilima demokratski uređenog društva, nasušno su potrebni Srbiji na putu ka ozdravljenju i uspostavljanju normalnosti u našoj zemlji.

Subota 28. decembar

Putujem ka Rumi. Na jednoj od benzinskih pumpi, dok plaćam račun za najskuplje gorivo u Evropi, ljubazno mi se javlja policajac u uniformi žandarmerije.

„Dobro veče gospodine Milivojeviću.“

„Dobro veče gospodine…“

Visok, plavook mlad čovek, široko se osmehuje.

„Ja sam onaj iz kordona. Upoznali smo se u Novom Sadu. Mislim, nismo se baš upoznali, ali ja sam onaj što vam je šapnuo posle obraćanja meni i mojim kolegama da ste sve u pravu. Mogu li sa vama do naplatne rampe. Tu blizu mi je auto, pa ću dalje svojim kolima.“

Nastavljam sa iznenadnim saputnikom. Priča mi o velikom nezadovoljstvu u policiji. Srbija nema direktora policije već tri godine. Među samim policajcima kruži informacija da im novac za plate već više meseci pozajmljuju kontroverzni biznismeni i vlasnici kladionica. Neko im je bez tendera utrapio 750 automobila fića hibrid. Ne znaju šta će sa tim vozilima. Režim policajce tera da hapse i progone studente, novinare, opozicione aktiviste, a kriminalci se bahate. Kumovi vlasnika Srbije divljaju automobilima čije felne koštaju više nego što pošteni policajac zaradi za ceo život. Svakojake Hrkalovićke i moralni otpad koji bi u normalnim državama sređivao zatvorske toalete, postrojava policiju i komanduje ljudima koji su svojom voljom odabrali da državu čuvaju od takvih.

Na rastanku mi kaže, kad vas bude 200.000 na ulici, svaki policajac koji iole voli svoj poziv, preći će na stranu naroda, zakona i pravde. Taj trenutak je bliži nego što iko misli. I da znate. Mnogi su već na toj strani.

Čudo je život u Srbiji.

Nedelja 29. decembar

Poljoprivrednik iz Badovinaca, Milan Pajić, predsednik udruženja „Naše mleko“ došao je u policijsku stanicu u Šapcu, kako bi dao izjavu povodom farbe koja je nađena u njegovim kolima a za koju je policija tvrdila da je ukradena. Milan Pajić, hlebotvorac, stočar, kome su težak rad i pregalaštvo izbrazdali dlanove kao njegov traktor plodne mačvanske njive, doživeo je nemalu neprijatnost u subotu uveče, kada je njega i još nekoliko članova udruženja, zaustavila policija na putu Šabac-Loznica. Nakon što su ih legitimisali, sproveli su ih u stanicu u Loznici zbog crvene farbe koju su pretresom vozila pronašli u Pajićevom gepeku, a po prijavi da je to farba ukradena u Šapcu. Pušteni su iste večeri. Pajiću je rečeno da se javi u stanicu u Šabac da dâ izjavu, iako je on odmah rekao da za farbu ima račun.

„Otišao sam sa advokatom, da se javim, kako su mi rekli. Čekali smo oko sat i po. Dali smo račun, a i pre nego što sam završio davanje izjave doneli su kutiju u kojoj je bila moja farba koju su mi uzeli u subotu“, kazao je Pajić.

Za to vreme predsednik pale Vlade krvavih ruku, Miloš Vučević, otvara novoizgrađenu saobraćajnicu Šabac-Loznica. Prisutne farba i bez farbe. Na otvaranju poručuje da neće biti nikakve prelazne vlade.

Danas svaki građanin Srbije zna da je prelazna vlada svakako bolja od nikakve vlade, a toga je sasvim sigurno svestan i Miloš Vučević. Predsednik pale Vlade krvavih ruku je zaboravio da je još 27. novembra izjavio da će u roku od 15 dana predložiti Narodnoj skupštini novog ministra građevine, saobraćaja i infrastrukture, kao i ministra unutrašnje i spoljne trgovine, pošto su ostavke na te funkcije podneli Goran Vesić i Tomislav Momirović.

Nažalost, Miloš Vučević još uvek nije skupio hrabrost da dođe u Narodnu skupštinu i postupajući po Ustavu Republike Srbije, predloži nove ministre, već je uzurpirajući Zakon o Vladi i najviši pravni akt naše države, nastavio da sprovodi napredno samovlašće. Za „upravitelje upražnjenih“ ministarstva, predsednik pale Vlade krvavih ruku je imenovao Darka Glišića i Andrijanu Mesarović.

Možda Miloš Vučević i ne zna koje su njegove Ustavne obaveze i kako treba da ih izvršava.

Zato ga kao predsednika Srpske napredne stranke i ovim putem pozivam na TV duel na javnom medijskom servisu, gde bih mu kao predsednik Demokratske stranke, narodni poslanik i predlagač ideje o prelaznoj vladi, obrazložio zašto je ovo rešenje jedini izlaz iz duboke političke krize u koju je ovaj režim gurnuo Srbiju.

Dok je predsednik pale Vlade krvavih ruku govorio, jak zapadni vetar rasterao je maglu koju je obilato prodavao, pocepavši pri tome transparente nataknute na dugačke motke. Pošto je policija prethodnog dana zaplenila farbu, a bez farbe je nemoguće ispisati nove transparente, u rukama naroda ostale su samo gole motke.
Ljut narod sa motkom u ruci nije baš pametno rešenje za vlast.

Ponedeljak 30. decembar

Danas dajem izjave za hrvatske medije, ali i za medije iz regiona i Srbije, povodom targetiranja studenata iz Hrvatske koji su 27. decembra stigli u Srbiju, a onda doživeli neprijatnost kao da su bili u nekoj zemlji iz Kafkine mašte, a ne gosti države koja je kandidat za prijem u Evropsku uniju. Klub studenata elektrotehnike (KSET) iz Zagreba ima dugu tradiciju saradnje sa srodnim Klubom studenata tehnike (KST) iz Beograda u Republici Srbiji. To nije smetalo režimskom tabloidima da osmoro hrvatskih studenata, koji su bili u Beogradu turistički i u poseti kolegama, proglasi prerušenim pripadnicima hrvatske tajne službe koji su došli da ruše vlast.

Posle objavljivanja ove vesti u partijskim glasilima Srpske napredne stranke tabloidnog karaktera, studenti iz Hrvatske su 30. decembra napustili Srbiju. Na granici su u njihov autobus ušli carinik i osoba u civilu. Hrvatskim studentima su uručili paket sa istaknutom porukom na ćirilici, na kojoj je pisalo:
„Dragi ‘studenti’, hvala vam što ste posetili našu zemlju, nadamo se da vam je prijao boravak, kao i da ćete ubrzo ponovo doći. U Srbiju ste uvek dobrodošli! P.S. Pozdravite kolege iz SOA“, pisalo je na kutiji u kojoj se nalazilo oko 50 flašica rakije s nalepnicama sa srpskom zastavom.

Bolest je očigledno uznapredovala. Dok po Srbiji špartaju teroristi koji samostrelom napadaju pripadnika žandarmerije koji čuva izraelsku ambasadu i dok Srbija još uvek čeka na odgovor zašto su pripadnici BIA obezbeđivali najveću fabriku marihuane u Evropi poznatiju kao Jovanjica, naša bezbednosna služba prati i tajno fotografiše studente iz Hrvatske. Tužna je zemlja u kojoj je Severina veća pretnja po bezbednost države od mangupa krvavih ruku iz vrha režima koji su uzurpirali sve institucije i poluge vlasti. Bezbednosno informativna agencija, koja po izveštaju vodeće međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava, Amnesti internešnala, koristi ilegalne špijunske softvere za kontaminaciju mobilnih telefona i protivzakonit nadzor komunikacija građanskih aktivista, studenata, novinara i predstavnika opozicije, već dugo na svom čelu ima razne egzotične likove bez ikakvih kompetencija da rukovode ovako važnom službom. Likovi iz „Sumnjivog lica“, Nušićeve komedije za sva vremena i „Profesionalca“ Dušana Kovačevića, žive svoj dečački san. Vladimir Orlić, koji je ispraćen sa mesta predsednika Narodne skupštine sa nadimkom Sima Gluvać, po jednom od junaka iz Nušićevih „Hajduka“, preko noći je postao Aleksa Žunić. On određuje ko je neprijatelj ove zemlje, ko je špijun, a ko izdajnik. Mrak je još gušći kad uz tamu i maglu, plašt neslobode padne na jedan narod.

Sramota koju su na tradicionalno srpsko gostoprimstvo ovakvim ponašanjem bacili senku predstavnici odlazećeg režima, je još jedan teg na nadstrešnici bezumlja pod koju su nas ugurali vlastodršci krvavih ruku. Ali i još jedna kanta benzina na plamen studentskog bunta i otpora ludilu. Kad normalnost uskoro pobedi u ovoj zemlji, Srbija će dobrodošlicu poželeti svima koji bi sa nama da sarađuju, da kroz razmenu naučnih potencijala i kulturnih sadržaja razvijaju dobre odnose. Jedna od najvećih estradnih zvezda u regionu, Severina Vučković, posle nedavnog maltretiranja na srpskoj granici, izjavila je da će pevati u Beogradu tek kada Srbija bude slobodna zemlja. NJeni fanovi se već sada raduju, jer koncert je zakazan za 2025.

Utorak 31. decembar

Kao nekada, pre 28 godina, spremam se za ponoćnu novogodišnju šetnju koja produžava život. Samo u Srbiji, tačno u ponoć, rodiće se osvit novog dana. Na izmaku dve hiljade dvadeset teške, rodiće se dvehiljade dvadest slobodna. Ispred Narodne skupštine, stapam se sa nepreglednom rekom ljudi koja se lagano i dostojanstveno kreće ka Studentskom trgu, izbegavajući režimske prepreke u vidu preprečenih kamiona, teških građevinskih mašina i ograda postavljenih od strane režima krvavih ruku, duž najavljene rute kretanja. Neke od učesnika poznajem već decenijama. Sa Sanjom i Sašom evociramo uspomene gde je ko stajao na dočeku nove 1997.

U osam minuta do ponoći nastaje dostojanstvena tišina uz paljenje lampi na mobilnim telefonima. Teška magla prekrila je Beograd. Uzalud grmi vatromet. Samo je nebo nad pobunjenim gradom obojilo u crvenu boju krvi, koja režim još jednom podseća zbog čega je slika koja je otišla u svet ona na kojoj su desetine hiljade ljudi koji dostojanstveno ćute, a ne slika sramotne, isprazne, i slabo posećene manifestacije osionog kiča i raskalašne bahatosti.

Nikad lepši doček u društvu ljudi sa kičmom, čistog obraza, prkosnih, hrabrih, nepokleklih, sa očuvanom čašću. Nikada Beograd nije lepše sijao u novogodišnjoj noći.
Beograd je ponovo svet.

Transparent večeri je StUDEnTI.

Sreda 1. januar

Ostao sam u Beogradu. Magla nad Srbijom se nije podigla celog dana.

Na današnji dan 2007. godine Rumunija i Bugarska su postale punopravne članice Evropske unije. U Srbiji su 1. januara 1880. uvedene obavezne metarske mere. Merna jedinica za dužinu postao je metar. Zvanično su prestale da važe mere poput aršina, lakta, pedlja.

Ipak reč aršin kao mera koja označava rastojanje od vrhova prstiju ruke do ramena, opstala je u našem jeziku do dana današnjeg. Još uvek aktuelna Uzrečica „imati različite aršine“ potiče od tri vrste aršina koje su postojale u doba Kneževine Srbije:

Dunđerski (građevinarski) i zidarski aršin iznosio je 75,8 cm. Čaršijski je bio 68 cm a terzijski (krojački) 65 cm.

Posle 145 godina u Srbiji još uvek imamo dva aršina. Jedan napredni, za koji ne važe Ustav i zakoni, već partijska knjižica i drugi za ostatak većinske Srbije, za koji takođe ne važe Ustav i zakon, već volja onih koji su umislili da su vlasnici Srbije. Postoji i treći narodni aršin po kom će ozlojeđen i gnevan narod uskoro uzeti meru režimlijima krvavih ruku.

2. januar

Magla i dalje pritiska. Krvavorukaši su se pri tako dugotrajnim atmosferskim neprilikama totalno pogubili. Valjda zato i služi magla. Po naslovima u novinama, vidim da je počelo takmičenje za prvog kameleona napredne mafijaške organizacije. U žiriju su oni jeftino ofarbani. Prodavci farbe već merkaju let za Dubai.

Dok u pekari kupujem posne perece, pekar mi onako usput dobacuje:

„Šta ti je život, moj Srđane. Osmanlije su nam bar ostavile baklavu, burek, sarmu i pilav. Iza ovih neće ostati ništa. Nadstrešnice se ruše, nadvožnjaci padaju, plafoni se survavaju, krovovi se obrušavaju. A lepo si im rekao, zatvore da prave, trebaće im.“

Grad utomuo u izmaglicu, pozdravlja svitanje novog dana.

Nad Rektoratom i Studentskim trgom, kroz neprozirnu koprenu, nezadrživo se probijaju zlatni zraci sunca.

Magla posustaje, povlačeći se pred nadolazećom svetlošću. Vetar se poigrava sa zaostalom belinom podižući je uvis. Svetlost je još jednom pobedila tminu. Od pramenova magle, lagani povetarac formira krug nad Studentskim trgom. Kao da je neka nevidljiva ruka spustila oreol nad ovim ishodištem slobode.

Miris slobode nezadrživo se širi Srbijom, najavljujući nadolazeće proleće novog doba.

Udahnite slobodu punim plućima.

Da Srbija konačno prodiše.

P.S. Njega namerno nisam pomenuo. Jer su su studenti s pravom rekli da je nebitan.

Autor je predsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.