„Iako svima pričam kako nemam velikih očekivanja od reprezentacije, ložim se iznova do poslednjeg fijaska“: Dnevnik Zorana Kesića

Još samo četiri epizode „24 minuta“ do kraja sezone su „sitno“, a ja u mojoj „uniformi“ (svetloplavi sako i crvena kravata) – tv džomba. Snimali smo danas novu epizodu i dok čekam da se kamere postave na svoja mesta, na onom našem stolu, tu gde mi stoji šolja, uočavam prilično pravilne, koncentrične zareze.

Koliko li sam puta na istom tom mestu okrenuo šolju?

I od svog tog okretanja naravno da je sto jedva vidno oštećen.

Pomislim da su te kružne izgrebotine ozbiljan materijalni dokaz da smo ipak ostavili nekakav trag.

U danu u kome se najviše pričalo o nasilju roditelja nad nastavnicima, naš stariji sin je na tradicionalnom završnom kermesu u dvorištu svoje škole.

Šarenilo, graja, klinci, roditelji i nastavnici, limunada, kolačići, igračke, sunce, osmesi, radost zbog početka raspusta i poneka suza zbog rastanka sa našom divnom, posvećenom, učiteljicom Ivanom.

A onda veče i život ponovo dobija smisao.

Počelo je Evropsko prvenstvo u fudbalu!

Subota, 15. jun

Subota ujutru rezervisana je za pregled snimljene emisije i sitne korekcije koje sugerišem našem montažeru i toncima.

Kada su politički događaji burni, materijala za našu emisiju ima i viška, pa je tokom godina naša prosečna epizoda nabubrila sa početnih 24 minuta, na skoro sat i po vremena trajanja. A niko da nas pohvali što građani Srbije u odnosu na 2013. godinu, danas imaju za 350 posto dužu epizodu omiljene emisije. Takvim rastom ni vlast ne može da se pohvali.

Ova sredina juna je međutim period ispumpavanja tenzija. Izbori su prošli, skupštinskih zasedanja nema ni u naznakama, sa druge strane fudbalska groznica nas polako sve obuzima, pa nam večerašnja epizoda traje skromnih pedesetak minuta.

Iako svima pričam kako nemam velikih očekivanja od reprezentacije, opet mi se javlja onaj crv optimizma „a možda ovoga puta ipak nešto možemo“.

Ložim se iznova do poslednjeg fijaska.

Nedelja, 16. jun

U našem skrivenom malom raju u srcu Šumadije, okruženi brdima i proplancima, cvrkutom ptica, lavežom seoskih pasa i pretećim zujanjem stršljenova, za večerašnju utakmicu Srbije i Engleske počinjemo pripreme već u ranim jutarnjim časovima.

Proslavljeni domaći brend rakije „Inspiracija“ preporučuje se svim ljubiteljima sporta za ubijanje treme i podizanje optimizma.
Već oko podneva smo u fazonu „ma kakvi Englezi, pa njih smo uvek drali“.

Naravno, u tim blistavim momentima zajedništva i patriotizma, nikome ne pada na pamet urušavanje optimizma logičnim pitanjem „a kad smo ih to pa drali?“

Između popodnevnih utakmica igram fudbal na male goliće sa našim dečacima. Nisu loši, treniraju fudbal – jedan ima 6, drugi 10 godina, ali iako su brojčano nadmoćni pobeđujem ih sa 14:1.

Osam je sati uveče. Još sat vremena do utakmice. Ne znam šta ću sa sobom, oblačim patike i idem na trčanje. Sunce zalazi iza brda, protrčavam pored stada ovaca, začuđeno me posmatra ćuran, dva komšijska psa laju na mene a onda me prepoznaju i nastavljaju da džogiraju sa mnom.

Uskoro se pridružuje ceo čopor. Osećam se kao Roki na ulicama Filadelfije jedino što me ne prate deca i građani već kerovi.

Umoran, istuširan i spreman za fudbal.

Deca kače zastavu Srbije pored televizora.

Aca Stojanović recituje svoju nadahnutu najavu.

Himnu smo otpevali zagrljeni.

Ponedeljak, 17. jun

Još jedan poraz, ali poraz koji smo očekivali i koji ne boli mnogo.

Mogli smo i više, samo da smo bili hrabriji. Kao da smo na početku zaboravili da treba da im pokažemo zube, kao da smo se pomirili sa sudbinom, kao da uvek treba nešto opasno da nas prodrma pa da se probudimo.

Čekaj, jel sad pišem o osećaju opozicionog birača u borbi protiv nadmoćne vlasti, ili o sinoćnoj utakmici naših fudbalera protiv Engleza?

Moguće i jedno i drugo.

Prognozirao sam 1:1 i zamalo promašio.

Samo nam je falilo da UEFA ispuni nekoliko izbornih uslova i ostvarili bismo sjajan rezultat.

Ili je trebalo da fudbaleri ostanu jedinstveni u stavu – „Englesko, igraj se sama. Ne učestvujemo u ovoj farski od prvenstva“.

Pa da vidiš kako bi se evropska kuća fudbala uspaničila kada bismo par nedelja pre šampionata bojkotovali prvenstvo.

Sve mi je teže da se fokusiram na posao, pored ovih vrućina i sveprisutnog fudbala.

Potrebna mi je stručna pomoć.

Odlučujem zato da u novu epizodu pozovem Baucala, psihologa.

Nije psihijatar, ali može da pogleda.

Utorak, 18. jun

Utorak je za ekipu naše emisije prvi dan kada se okupljamo za novu epizodu. Ovog utorka međutim javljam da neću dolaziti do redakcije, umesto toga dogovaramo se šta će ko da napiše. Meni je u glavi nekakva bajka. Bajka koju pričaš detetu pred spavanje, ali bajka koja je više za košmarne dane nego za lake noći. Imam osećaj da vlast pravi bajku od realnosti koju živimo.

Krivac postaje žrtva, a žrtva krivac. Pedofil u mantiji biva odlikovan, a ako primetiš da nije lepo odlikovati pedofile, proglasiće te neprijateljem crkve, države, Vučića i Boga.

Vlasnik plantaže sa tonom i po marihuane gostuje po podkastima i predstavlja se kao naučnik i edukator. Iskopavanje litijuma na koji je pre dve godine „stavljena tačka“, najavljuje se za par godina.

Očigledano pokradeni izbori proglašavaju se „najčistijim ikad“ a za stotine hiljada građana na ivici siromaštva kao hokus-pokus deluju izveštaji o najvećem rastu u Evropi.

Šta je nego bajka kada „čas ga vidiš – čas ga ne vidiš“ uvek nestanu neka inkriminišuća dva minuta snimka.

O tome razmišljam danas na ovu vrućinu.

I zamišljam da se večeras u Dnevniku pojavi predsednik i objavi kako je ovaj jun najsvežiji u novijoj istoriji Srbije sa prosečnom temperaturom od samo 16 stepeni, da li bi mu prokuvani građani poverovali i dodatno se u svojim domovima utoplili slojevitom garderobom i ćebadima.

Sreda, 19. jun

Pišemo novu epizodu. Redakcija nam je u ulici Majke Jevrosime.

Tu je blizu policijska stanica. Utešna pomisao u slučaju da upadnu lopovi i zabrinjavajuća pomisao u slučaju da upadnu panduri. Još od devedesetih imam osećaj da sam nešto kriv i ako me policija uhvati nagrabusio sam.

Teme nove epizode su nam odlikovanje za Kačavendu, Bastaćev izbor, Mirdita dobar dan, agresivni roditelji protiv prosvetnih radnika, ona moja bajka i naravno fudbal.

Ubrzali smo pisanje, kako bismo sutra oko pola 3 mogli da se uputimo u kafić na gledanje utakmice.
Delegacija naše redakcije u sastavu Marko, Vlada i ja otišla je danas do komšijskog bilijar kluba i tu smo brzo sklopili dogovor sa gazdom da im se uvalimo za gledanje tekme.

Ako fudbal ne bude na nivou, bar možemo na drugi nacioInalni sport – bilijar.
Nakon završetka rada gledamo drugo poluvreme Hrvatska-Albanija. U jednom trenutku navijači obe reprezentacije kreću složno da skandiraju „Ubij, ubij Srbina“.

Ispalo je da su nerešenim rezultatom obe reprezentacije ubile same sebe i svoje nade za prolaskom grupe.

Bog je, zaključujem, Srbin.

Samo da ne opali popodnevnu dremku sutra između tri i pet.

Četvrtak, 20. jun

Nakon današnje utakmice sa Slovencima i gola Jovića u poslednjoj sekundi kojom smo iščupali jedan bod, naš selektor, a idol mog detinjstva Dragan Stojković Piksi izjavio je da „Srbi ne umiru tako lako“. Slažem se. Muče se. Kao onaj Bakši genijalnog Pitera Selersa koji na početku filma Party nikako da konačno pogine kao statista u filmu. I gine i gine i gine…

Tako i mi. Odložili smo slavno poginuće za utorak pa neka baš Danci budu ti koji će nam po ko zna koji put pokazati da je nešto trulo u državi Srbiji, a bogami i u srpskom fudbalu.

Uostalom kada na početku utakmice među našom delegacijom ugledaš onu SNS osobu bez karakteristika – Vučičičić ili tako nešto (liči na Mister Propera), teško je očekivati da fudbaleri sami od sebe mogu da se izdignu iznad trulog sistema, trulog saveza i trule i otete države i da u inat svemu tome, njih 11 na terenu pokažu da je moguće verovati u ideale, u ljubav prema sportu, u drugarstvo i patriotizam.

To ima samo u filmu, a Bjela je već snimio Montevideo i to nam je za sad to.

Sutra snimamo novu epizodu.

Vadim svoj vojnički kalendar i precrtavam još jedan datum.

Još samo dve emisije i počinje ono što najviše volim da radim.

Da ne radim!

Autor je novinar i voditelj emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.