Do izručenja

Da li je to, ma koliko ludo izgledalo ovako postaviti ulog, podjednako dobra vest za proevropski orijentisane ljude u Srbiji i one s druge strane? One, koji nisu prepoznatljivi po tome da javno kažu da su antievropski, ali se uspešno okupljaju pod radnim naslovom „antihaški lobi“. Po glasnosti i umešnosti do savršenstva koriste slobodu izražavanja i okupljanja, pa sve manje liče na grupu lobista, a sve više na dobro organizovan posao. Da je tako vidi se najbolje kad im se omakne (da li), pa svoje izvidnice pošalju na ulice prvo da malo lepe plakate, malo pišu grafite, a onda izazvani „kršenjem tradicionalnih srpskih vrednosti“ krenu u rušenje grada, paljenje ambasada, džamija i sukobe s policijom pod drugim radnim naslovom „navijači – patriote“.

U isto vreme, u pozadini, štampaju knjige, novine, časopise, što sve zajedno ne svedoči o naročitoj inventivnosti, jer su sva ta oruđa i metodi u „borbi za svoj narod“ varijante „patriotskog entuzijazma“ i „kristalnih noći“ nemačkih tridesetih godina prošlog veka, osim – nečeg novog. Mora im se priznati da su veoma aktivni u stvaranju dobro obučene i vredne formacije „blogista“ koji se uredno javljaju raznim povodima, ali dva pitanja su svakako najkarakterističnija: EU stalno nešto „uslovljava Srbiju, svakog časa postavljaju nam nove uslove“ i – „šta Srbija kad popušta(?) dobija u zamenu“. U tim formulacijama izgledaju kao ljudi, stranke i strane koje i same jedva čekaju da krenu evropskim putem, ali im eto – „ne daju“. Ponoviće se to opet koliko sutra ako Savet ministara danas u Luksemburgu povoljno reši zahtev Srbije za ulazak u EU ili – ne reši.

U slučaju da danas Srbija krene i zvanično dalje u Evropu, oni koji su protiv srećno će trljati ruke, jer će se po njima pokazati da nam „opet nešto uslovljavaju“. Biće to obaveza o saradnji s Tribunalom u Hagu. Do izručenja, pa će se ponoviti sve već viđeno. Svaki nagoveštaj da se moraju izručiti Mladić i Hadžić međunarodnom sudu proglašava se i proglašavaće se (valjda novim?) pritiskom na Srbiju, dokazom „politike uslovljavanja“ što bi trebalo da pokaže da za Rezoluciju UN predsednik Tadić „ništa nije dobio“ u zamenu od baronese Ešton u EU. Baš kao što ni Hilari Klinton kad je bila ovde nije ništa „dala“ za pristajanje na dijalog Beograd – Priština, što je armiji blogera dalo priliku da izjavu Klintonove da će lobirati za Srbiju u EU, ismejavajući je porede sa jednom drugom „da je SAD bliski saveznik sa Kosovom“. Iz svega toga, a videće se ponovo naredne nedelje, može se zaključiti da se od EU, Amerike, Holandije i celog sveta traži: poništavanje izručenja Ratka Mladića i „vraćanje Srbiji njenog Jerusalima“.

Ostaje zato pitanje, ali i nedoumica, da li će se produžiti sve ovo što traje deset godina, ili će sadašnja vlasti, pre svega Demokratska stranka prestati da se bavi „vibrantnom politikom“ (vibriranjem, valjda između) što bi rekao Vuk Jeremić, i početi da dejstvuju kao ljudi koji nisu vodili rat rame uz rame sa Ratkom Mladićem, nisu ratni zločinci, nisu potpisali predaju (čin obično Ustavom zabranjivan) „srpskog Jerusalima“ u Kumanovu 1999. Ako toga ne bude, Srbija će siromašna i u strahu od nasilne svakodnevice, čamiti do besvesti pred EU, ali ne kao razvijena Turska s kojom se ovde neki bezrazložno porede. Još ne izgleda da bi do takvog obrta moglo doći, ali ne mora da znači.

Još ima nečeg što zabrinjava. Prvo – vrsta euforije, objašnjena čak srpskim inatom i sportskom tradicijom što prilikom subotnjeg fudbalskog derbija uz pet hiljada dobro obučenih policajaca nije bilo nasilja. Heroji su znači navijači, a ne policajci? Drugo – ponašanje Ministarstva pravde i ministarke Malović koje smo gledali na TV-kanalima zadovoljne sobom i pravosuđem dok sudovi nisu radili. Dokaz da u Srbiji pravna i pravedna država i nije neophodna? I treće – molba predsedniku Tadiću da ispravi izjavu da „izolovani“ (tako je zabeleženo) huligani i ekstremisti neće zaustaviti proces priključenja Srbije EU.

Uzgred, koga brine „holandski uslov“, veruje da izručenja biti neće.