U protekle tri nedelje nastava u školama je obustavljena zbog pandemije i nelegalno proglašenog vanrednog stanja, a Ministarstvo prosvete je pokrenulo proces nastave na daljinu, odnosno nastave posredovane elektronskim putem ili popularno nazvane “on-line” nastave.
Veoma je pohvalno da su nastavnici, uprkos veoma kratkom roku i gotovo nemogućim uslovima rada, organizovali nastavu na daljinu i ohrabrili se da predaju pred kamerama.
Međutim, oni ne realizuju školski nastavni čas, jer to bi podrazumevalo i druge stvari, kao na primer interakciju sa đacima, a ovde je ne može biti.
Pri emitovanju programa, ne postoji socijalizacija dece, druženje ili zajedničko učenje u manjim ili većim grupama, mogućnost da đaci postavljaju pitanja i međusobno ramene mišljenja i ideje. Nastavnik/ca ne može da prilagodi čas đacima, poznavajući dinamiku svakog odeljenja.
Komunikacija je jednosmerna, jer nastavnik posredstvom televizije predaje đacima, a oni eventualno tek naknadno putem on-line platformi ili viber grupa odgovaraju, pišu ili postavljaju pitanja nastavnicima.
Međutim, s obzirom da nastavu đaci, ali i odrasli, prate gledajući televiziju, kao i da ne postoje druge karakteristike školske nastave, možemo sadašnju situaciju imenovati i kao emitovanje obrazovnog sadržaja.
To može biti i jedna dobra nenamerovana posledica. Moguća naznaka povećanja televizijskog vremena za emisije obrazovno-naučnog karaktera.
Uprkos ozbiljnom zalaganju nastavnika/ca da realizuju nastavni program, jedan od ključnih problema je što ovakav način školovanja tj emitovanja obrazovnog sadržaja svodi obrazovanje umnogome na resurse roditelja.
U ovakvom školovanju učestvuju ili najkomotnije se osećaju đaci čiji roditelji imaju materijalne i tehničke uslove, kao i znanje i vreme da sopstvenoj deci pomognu pri učenju ili razumevanju obrazovnog sadržaja koji se emituje.
Realizacija nastave na ovakav način uklanja jednu od glavnih funkcija škole, a to je da škola mora da omogući svakom detetu sticanje znanja, veština i kompetencija i razvijanje ličnosti, bez obzira na materijalni ili socijalni status učenikovih roditelja.
Naravno da je ova situacija iznuđena pandemijom, ali ako bismo hteli da trenutnu situaciju povežemo sa inače dominantnim procesima u našem obrazovnom sistemu u proteklih nekoliko godina, možemo reći da je pandemija samo ogolila probleme u obrazovanju.
Roditeljima se sve više nameće zadatak da podrže svoju deci pri školovanju tako što će im lično pomoći da uspešno savladaju predmetno gradivo ili će platiti dodatne privatne časove. I to se nažalost “uzima zdravo za gotovo”, kao da se radi o pervertiranom obliku, inače pedagoški poželjnog procesa, učešća roditelja u radu škole i osmišljavanju školske atmosfere koja bi bila blagougodna za razvoj đaka.
Na ovaj način, znanje i novac roditelja postaju odlučujući faktor za školovanje đaka. Nasuprot ovome, škola je ustanova koju smo osnovali da bismo omogućili razvoj za svu decu.
Možemo pristupiti sadašnjoj situaciji i kao prilici da ostvarimo pozitivne promene u obrazovanju. Većina roditelja koja pomaže deci da se prilagode okolnostima uviđa koliko je teško omogućiti deci da isprate obrazovni proces i koncentrišu se tokom više časova (školskih sati). Možda je ovo prilika da promenimo dominantno shvatanje nastavničke profesije kao relaksiranog rada, jer nastavnika/ca treba samo da ispredaje lekciju.
Imaju samo nekoliko časova rada svakog dana, a ne osmočasovno radno vreme, a pride i plaćenih dva meseca odmora. A usput se samo nešto bune i traže povećanje plate. Moguće je da ćemo uvideti da zapravo treba povećati nastavničke plate, da se radi o jednom ozbiljnom pozivu, da je društvena uloga koju obavljaju iznimno važna i da je poboljšanje nastavničkog položaja način da se i razreše sadašnji problemi u obrazovanju.
Takođe, dobro je da su građani, a posebno nastavnici/ce istorije, reagovali na predavanje na času istorije, kada nam je poturen opasni istorijski revizionizam i predstavljen Milan Nedić, kvisling, saradnik okupatora u Drugom svetskom ratu i odgovoran za zločine nad Jevrejima, Romima i Srbima koji su se protivili okupatorskom režimu, kao junak koga bi trebalo da slavimo.
Počećemo možda da obraćamo više pažnje na to šta se uči u školi, šta je znanje koje se predaje, ko ga kreira i ko odlučuje o nastavnom sadržaju, kao i da li je to znanje relevantno za đake i da li korespondira sa svetom oko nas.
Možda se opet negativno iznenadimo da čas istorijskog revizionizma nije bio usamljeni slučaj, nego je pred nama bio ogoljen proces koji se neretko odvija u učionici, i ne samo na času istorije: neupitno jednosmerno dobijanje sadržaja koji ne mora da bude u saglasju sa činjenicama, niti nužno da bude znanje koje je relevantno za naš život u društvu.
Možemo se zapitati da li školstvo služi kreiranju zamišljenog društva i kakvo je to društvo: da li je to zamišljeno društvo upravo ovo sadašnje nepravedno društvo?
S toga, hajde da se posvetimo obrazovanju i izborimo se za školstvo kao javno dobro kojim ćemo stvoriti pravedne odnose u društvu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
