„Dobra vera“ i lokalna oligarhija

Priča je klasična: Rade Rašović je prijavio „u dobroj nameri“ nadležnim organima uočene malverzacije u „Gorici“ od izrade spomenika, potrošnje goriva, do neispravnih hladnjača u kojima se leševi raspadaju. Za prijavljivanje je od direktora dobio otkaz jer je „uznemirio javnost što je obelodanio svoja saznanja“. I celokupan korupcioni sistem lokalnih umreženih državnih organa politike, policije, sudstva umesto da hitno i pravnovaljano provere istinitost prijave, oni se ustremljuju na podnosioca. Umesto pohvala, sudija Višeg suda odbija da mu pruži zaštitu i status uzbunjivača, već mu daje pravnu pouku da se zbog otkaza, a zbog čega mu se podnosilac nije ni obraćao, obrati osnovnom sudu. Pomenuti sudija je, verovatno zbog efikasnog rada, unapređen za sudiju Apelacionog suda.

Poslovođa Rade Rašović je verovatno bio pravdoljubiv ali životno neiskusan. Umesto pažnje i zahvalnosti koju bi doživeo u svakoj pravnoj zemlji, sačekala ga je mesna umrežena korupciona hobotnica. Uzalud je savremen Zakon o zaštiti uzbunjivača, za koji je predsednik Republike sa pravom nedavno izjavio da može biti naš izvozni brend, kada je on u slovima na papiru a nikako u praksi. U sistemskoj korupciji, najvećem državnom zlu, toliko smo se izveštili da smo ne samo u evropskom već i u svetskom vrhu. G. Rade nije znao da javnost ne uzbuđuju pljačke, nehuman postupak prema pokojnicima, punjenje džepova bitangi na narodnoj muci, već je javnost, kako namazani hohštapleri ukazuju, uzbuđena zbog onoga ko je otkrio kriminal. Umesto da ceo lanac umreženih, ako je prijava tačna, budu ekspresno pohapšeni, slučaj će se razvodnjavati, zastareti, niko neće biti odgovoran a potencijalni uzbunjivač sigurno doživeti odmazdu.

Poslovođa Rašović nije znao npr. za slučaj bivšeg direktora Hitne službe Beograd gde je tadašnji direktor dr Boris Josifovski ukazao na usku i zločinačku „saradnju“ pojedinih lekara i pogrebnika 2006. godine, u kojoj je zbog neblagovremene pomoći pacijentima, u više od 50 slučajeva utvrđenih od nadležnih organa, dolazilo do smrti ali i proporcionalnog punjenja džepova lekara. Lekari su bili spori u pružanju pomoći ali veoma brzi u obaveštavanju pogrebnika o mestu smrti, pogrebnici preuzimali pokojnike a lekare plaćali po dogovorenoj tarifi. Ishod je: direktor je ekspresno dobio otkaz i do dana današnjeg nije rehabilitovan i vraćen na posao. Počinioci su u poslu avanzovali a i oni koji su vodili istragu. Ili Goran Milošević, koji je potpuno razotkrio „putnu mafiju“ i sprečio državnu krađu, koja se meri milionima evra. Država mu se „zahvalila“ višegodišnjim otkazom a supruga i dvoje maloletne dece bila lišena osnovne životne egzistencije. Deca počinilaca pljačke su bila obezbeđena stanovima, restoranima, da u miru žive život uspešnih roditelja.

A realni nauk budućim, potencijalnim uzbunjivačima je: Klonite se plemenitih ciljeva demokratske borbe za otadžbinu. Dobar zakon o vašoj zaštiti je samo na papiru, koji se može okačiti na plot i prikazivati evropskim gostima. Do sada nijedan uzbunjivač nije dostojno zaštićen u zemlji Srbiji!

Autor je predsednik NVO „Akoza“