Dobra vest je loša vest

Nije se još mrtvo opoziciono more smirilo od izjave novinara Slobodana Stupara da jedino DS može pobediti SNS, osvanula je vest da će se grupa građana koju predvodi Saša Paunović pripojiti Demokratskoj stranci.

Dva vezana poena, to već zaslužuje urgentnu reakciju.

Skoro čitava opozicija sastoji se od restlova nekada velike Demokratske stranke i zanimljivo je da na ovaj simbolični povratak nisu po zadatku reagovali dresirani režimski kerberi sa srednjim slovom ili dvostrukim prezimenom, već oni čiji se odnos prema bivšoj stranci svodi na onu narodnu „jednom rukom mije, drugom rukom bije“.

Stvari su postale toliko očigledne da je prevaziđeno pitanje „da li“, već se uporno izbegava odgovor ZAŠTO ne dolazi da ujedinjenja opozicije. Srbija nikada nije mala goru vlast, previše je zicera koje bi i politički amateri uspeli da iskoriste, narod je toliko ogorčen i besan da bi i sekcija mladih gorana bila u stanju da organizuje masovne proteste. Pa ipak, bunt izostaje, opozicije nema, ulice su prazne. Zašto?

Uzaludno je čekati pojavu novog nebeskog tela na političkom nebu Srbije koje će pokrenuti plimu narodnog nezadovoljstva. Još uzaludnije je nadati se dogovoru oko jedinstvene platforme sa kojom će opozicija otići na pregovore oko izbornih uslova. Konfuzija je potpuna. Dok bojkot-ziloti traže etičko čišćenje opozicije, Boško želi direktne pregovore sa Vučićem, a pokojni Savez za Srbiju je u brakorazvodnoj parnici oko prava na usvajanje pokajnika koji su prekršili bojkotaški zavet.

Svi oni sa podozrenjem gledaju i prate oporavak i revitalizaciju demokrata. Budimo iskreni, disolucijom DS-a nastale su lokvanj-stranke koje plutaju po političkoj žabokrečini sa lepim, zanosnim cvetom, srcolikim listovima i tankim korenom zaronjenim u mulj. Lako ih je iščupati, još lakše potopiti.

Demokratska stanka je četinar dubokog korena, otporna na vetar i surove atmosferske uslove diktatura sa svih meridijana, od Dalekog istoka, do Latinske Amerike. Ona je čak i ovako otrešena, oguljena i iskasapljena dovoljno velika da predstavlja permanentnu pretnju paranoidnom režimu, ali i opasnog konkurenta više kategorije u očima svojih potencijalnih partnera. Njena četinarska senka prati i jedne i druge. Jer uspeh DS-a je njihov zajednički neuspeh. Za režim svaki poraz predstavlja gubitak slobode, za ostatak opozicije dokaz da je njihov odlazak iz DS-a bio u najmanju ruku greška, ako ne i potpuno uzaludan. Obrnuto – neuspeh DS-a je njihov zajednički uspeh. Dok god je Demokratska stranka na margini, Vučić može mirno da spava, a samozvani lideri mogu da šire slatkorečivu mantru o novim licima, idejama i organizacijama.

Lako je izvući zaključak da Demokratsku stranku napadaju oni koji poput kafanske pleh-bande rade na akord, kojoj režimski dirigenti zadaju ritam, jačinu i tonalitet za orkestrirani napad. Demokratska stranka, tačnije njeno trenutno rukovodstvo, za to je najmanje krivo. Nebrojeno puta je pružana ruka svakom ko iskreno želi promenu ovog kleptomanskog režima i potpuni vrednosni, kulturološki civilizacijski zaokret. Vreme je da tu pruženu ruku savijemo u pesnicu.

Demokrate imaju moralno i svako drugo pravo da stanu na čelo širokog opozicionog fronta koji će imati jednostavan, jasan i opšteprihvaćeni cilj – slobodnu Srbiju. Do tog cilja dolazi se trokorakom.

Prvi korak je objedinjavanje svih društvenih struktura koje su nezadovoljne postojećim stanjem i pravcem kojim se Srbija kreće. Drugi korak je pobeda na izborima. Da ne bude zabune, izbori su proces gde građani mogu da BIRAJU. To nije organizovana manifestacija poslušnosti i lojalnosti najvećem sinu našeg naroda i preostalih neproteranih i lojalnih narodnosti, uz istovremeno prebrojavanje narodnih neprijatelja preko kuglica iz ćoravih kutija. Izbori su imenica izvedena od glagola izboriti i izabrati, a najpametnije je ne razdvajati ta dva glagola. Moramo se izboriti za pravo da možemo izaberemo bolje, pametnije, efikasnije, modernije.

Ovim korakom moramo preskočiti dve prepreke i ni na jednu se ne smemo saplesti. Prva je dostupnost informacija, druga je sloboda izražavanja.

Da bismo uopšte imali izbore, građani moraju biti pravovremeno i potpuno informisani o ponuđenim opcijama. Kada građani na osnovu višemesečne provere kandidata formiraju svoju odluku, neophodno je obezbediti nesmetano izražavanje te volje kroz javnu agitaciju i tajno glasanje. Obe ove prepreke nisu jednake visine, ali opozicija je dužna da odredi koji je to podelak na skali do kog lestvica mora biti spuštena. Sve ostalo je razrada akcionog plana koji je mapa puta do legitimnog i demokratskog izbornog procesa.

Treći korak je zaokret. Nudimo jasne odgovore na najteža državna pitanja, ali i najbolje ljude za najodgovornije državne funkcije. Rukovodimo se načelom –  tantum possumus, quantum scimus (koliko znamo, toliko možemo), zato i oslobađamo put mladim i obrazovanim ljudima koji preuzimaju kormilo stranke.

Reforma DS-a polako ulazi u završnu fazu. Reorganizacija je zasnovana na unutrašnjoj demokratizaciji i pozitivnoj kadrovskoj selekciji. Ovakva lična karta DS-a nije marketinški flajer ili katalog polovne robe na rasprodaji. Ona je pozivnica za sve one koji na nepravdu odgovaraju buntom. Mi vas ne pozivamo na juriš, jer se tako ne može srušiti Vučićeva tvrđava. Neophodno je otpočeti dobro isplaniranu i dugotrajnu opsadu pred kojom će njegove zidine popustiti. Bez DS-a ona jednostavno nije moguća.

Autor je lekar, član GO DS