Dobre vibracije Studija B na đubrištu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Šta je sa ostalim stvarima koje su se našle na đubrištu i zna li se uopšte šta je sve tamo završilo? Paspalj je spomenuo da je u kontejnerima bilo najviše beta kaseta, a na tim kasetama su snimci. Čega? Verovatno nikada nećemo saznati s obzirom na to da je prošlo više od mesec dana od kako su ploče spašene, a ostalo prepušteno zaboravu. Možemo samo nagađati.

Studio B je bila prva nezavisna TV stanica na Balkanu. To je bila prva televizija koja je snimala i emitovala događaje bez cenzure, trudeći se da što vernije prenese atmosferu kako sa protesta, mitinga i šetnji devedesetih, tako i tokom bombardovanja kada je snimke Studija B emitovao Si-en-en. Novinari Studija B intervjuisali su ne samo političare već i najpoznatije umetnike (od kojih mnogi danas nisu živi), beležili su izložbe, predstave, festivale, sportske događaje. Studio B je bio siromašna televizija, kaseta je bilo nedovoljno i samo najvažnije stvari su se arhivirale.

Sve je to dokumentarni materijal koji je izuzetno značajan, kako za istoriju, tako i za kulturu ovog naroda. Često se pitamo zašto imamo kratko pamćenje i zašto kroz istoriju ponavljamo greške. Zato što ni događaje u poslednjih dvadesetak godina, kada nam je tehnologija ponudila sliku, nismo u stanju da sačuvamo kao dokumentarni materijal, već se oslanjamo na nepouzdana lična sećanja i tumačenja. Možda ćemo jednoga dana od Si-en-ena kupovati snimke Studija B.

Privatizaciju medija zahtevao je novi zakon usklađen sa evropskim standardima, ali da li je taj zakon podrazumevao i ovakav odnos prema arhivama tih medija? Da li je smelo da se prepusti ono što zakonom nije regulisano na milost i nemilost novih vlasnika? Izgleda da se tim detaljima nije zamaralo Ministarstvo kulture i informisanja, pa nam se ponavlja priča Avala filma. Osim dokumentarnog materijala Studio B je posedovao vrednu zbirku slika u kojoj su bila dela Olje Ivanjicki, Cvetka Lainovića, Cileta Marinkovića i mnogih drugih. Umetnici su svoja dela poklanjali Studiju B ne zbog tadašnjih gradonačelnika ili članova gradskog veća, već zato što su poštovali i voleli urednike i novinare ove kuće sa kojima su drugovali, koje su pratili i cenili njihov rad.

Kada je Skupština grada prodavala Studio B elementarna pristojnost i profesionalizam zahtevali su da se popiše kako imovina tako i arhiva, jer najveće blago jedne televizije jeste ono što su proizveli njeni novinari i urednici za skoro 25 godina postojanja. O tome najplastičnije svedoči emisija Trezor na RTS-u. Trezor Studija B, ako je sudeći po ovome što se pojavilo na društvenim mrežama, nažalost nikada neće biti emitovan. A za pedesetak godina mladi srpski istraživači moraće o trošku države u inostranstvo kako bi se upoznali sa dokumentarnim snimcima iz Srbije devedesetih i dvehiljaditih. Ili će umesto iz arhiva dobavljati dokumenta iz privatnih izvora, poput nedavno obelodanjenog dokument o Draži Mihailoviću koji je čuvan u kućnom bagažu. I to je nešto.

Skupština grada prodala je 100 odsto vlasništva Studija B. Sadašnjim i bivšim zaposlenima nije pripalo ništa, iako spor sa nekadašnjim deoničarima Studija B, koliko znam, nije razrešen. Da je neko ponudio novinarima i snimateljima da preuzmu i sačuvaju kasete sigurna sam da ne bi završile na đubrištu. Ako nisu dobili akcije ili deonice medija u koji su uložili decenije svog života, mogli su dobiti bar svoj minuli rad. Saznanje da su emisije i snimci rađeni sa velikim entuzijazmom i žarom jednostavno bačeni izaziva ogorčenje i gnev. Jer nije sve u novcu, Studio B nije bila kuća u kojoj se zarađivao novac već u kojoj su se stvarali novinari, formirale ličnosti, obrazovali mladi ljudi da misle i govore slobodno.

A ako novi vlasnici ne dele te vrednosti imali su priliku i da zarade. Da je ponuđeno nekoj od privatnih produkcija da preuzme arhivu i zauzvrat proizvede više sati programa, verujem da ne bi završila na đubrištu. Mogla se organizovati aukcija i opet zaraditi novac prodajom ploča i kaseta. Moglo se mnogo toga da je bilo pameti i dobrih namera. Ovako se završilo tužnom slikom prvaka sveta koji iz kontejnera vadi ploče, pokušavajući da ublaži posledice tuđe gluposti, bahatosti, sramote i neznanja spašavajući šta se spasti može od zaborava. I posle toliko godina opet si nam osvetlao obraz Paspalje.

A šta će biti sa sećanjem na prvu nezavisnu televiziju na Balkanu? I ona kao i njena arhiva izgleda da će završiti na đubrištu zahvaljujući svima nama pomalo, koji gledamo i kritikujemo, a samo oni poput Paspalja spremni su za akciju. Zato njima zasluženo pripada i zlato i večnost, a nama zaborav.

*Autorka je bivša novinarka i urednica Studija B