Dobri Kulačin i Vidojković su mrtvi Kulačin i Vidojković

„Nemoj toliko da visiš na jutjub komentarima, to je najgori šljam koji je civilizacija izrodila, čitanje njihovih mentalnih odlivaka škodi zdravlju.“ Kulača je uzvratio: „Ovaj otvoreno govori da će nas pobiti. To je krivično delo. Šta da radimo?“ Složili smo se da ćemo pretnju objaviti na društvenim mrežama, te da će javnost biti naša najbolja odbrana.

Otpisao sam u tim ranim satima Petrovića kao retarda koji nema dovoljno mozga da shvati kako se zbog pretnje novinaru može i iza rešetaka završiti, okačio njegov napad na pejdž i pozvao pratioce da zajedno proslavimo našu prvu pretnju smrću. Ne spada u sam vrh javnih pretnji smrću, ali eto je – Petrović bi da nas pokoka. Pljuštali su duhoviti komentari: „Sledeća pretnja će biti bolja, hue hue“, „Ohrabrimo ga da ode na časove srpskog, možda će mu pretnje bolje ići“, zezali smo se, ali svaki drugi je pisao i: „Alo, ovo je pretnja ubistvom, bez ikakvog smajlića. Nemojte olako da doživljavate takve psihopate, prijavite ga“.

Nešto slično rekla mi je i novinarka „Danasa“, daleko uznemirenija od mene zbog svega ovoga. Ispričao sam joj da lika tretiram kao budalu i da nemam nameru da ga uzaludno prijavljujem onima koji nikad ništa ne rešavaju. Ukoro saznajem da će ga NUNS prijaviti tužilaštvu umesto nas, argumentujuću: Pretnja smrću ne sme proći nekažnjeno, a pogotovu pretnja smrću nezavisnim novinarima.

U ponedeljak uveče, u prilogu Televizije Šabac, Nenad Kulačin izgovara: „Ovo su videla moja deca, ceo dan ne mogu da ih smirim“. Tek tad, odlučujem da podelim vest dana sa suprugom, koju obično štedim sličnih informacija. „Ej, vidi, neka budala nam preti ubistvom“, izgovorio sam nonšalantno, pokazao joj Petrovićevo kenjanje po jutjub komentarima, a ona se rasplakala, zamislivši me u mrtvačkom sanduku, a sebe u crnini pored.

Narednog jutra, „Danas“ je objavio vest: „Pretnje smrću Vidojkoviću i Kulačinu“, praćen mojom primedbom kako je izvesno reč o budali, ali i opaskom da budale ne treba potcenjivati, pošto nikad ne znaš koliko ih prolazi pored tebe, sa sličnim mislima i željama. Svoj prvobitni stav korigovao sam u intervjuu za Cenzolovku, gde sam našeg potencijalnog ubicu Srdana Petrovića okarakterisao kao željeni rezultat permanentnog govora mržnje Vučićevog režima, pa samim tim i kao deo tog režima, iako sam naglas posumnjao kako njegovo delo ima direktne veze sa SNS.

UNS je u zatražio od državnih organa da hitno otkriju ko stoji iza pretnji, NUNS je o svemu obavestio tužilaštvo, podsetivši da je zaprećena kazna za ugrožavanje sigurnosti radnika u informisanju od šest meseci do pet godina zatvora. Tužilaštvo, evo, ne mora ni da se cima, pošto sam u međuvremenu rešio slučaj. Nisam otkrio ko se krije iza profila Srdana Petrovića, ali sam otkrio čiju podršku ima, kada sam otišao u sekciju sa komentarima na vest o pretnjama smrću autorima DLZ, na portalu N1.

Svaki komentar podrške novinarima koje bi valjalo pobiti, ispraćen je stotinama botovskih minusa. Neko je napisao samo jednu reč: „Strašno“, a njih četristo je to ocenilo negativno. Znači, ni iz daleka nije strašno to što neko hoće da nas ucmeka, strašno je to što je neko primetio kako je to strašno. Nije bitno da li minusi potiču od robota ili živih botova – neko ko nije robot naredio je da svaki komentar podrške nama dvojici bude ispraćen stotinama minusa. Eto, ko je inspirator i moralna podrška Kulačinovom i mom smaknuću – naprednjački režim.

Stotine minusa koje su izudarali svima koji su mislili kako ima nešto pogrešno u tome da nas valja pobiti, zapravo su glavna vest u ovom slučaju. Ti minusi predstavljaju rezultat planirane marketinške akcije režima, koji veli: „narod“ navija za Petrovića. Kad to prevedemo na realan jezik, dolazimo do zaključka da režim drži palčeve onom koji mašta o tome da nas smakne. Juče je to bio Petrović, sutra će biti neki Janković, prekosutra neki treći, to nije bitno. Ima ih koliko hoćeš.

Umesto da lično nama prljaju ruke odabrali su taktiku u kojoj su mozgove agresivnih maloumnika isprali uveravaući ih kako smo svi mi, koji smo proteklih meseci i godina dobijali pretnje smrću, izdajnici Srbije, u nadi kako će neko od tih budala, u nekom trenutku, na nekom mestu, potegnuti nož, pištolj, bejzbolku ili bokser i presuditi nam. Onda će ga oni ekspresno uhapsiti, pa će se još svojom efikasnošću i podičiti, poslati ih na ne toliko dugu robiju, nas na groblje, a botove na net da lupaju stotine minusa svakome ko se usudi da izrazi nezadovoljstvo zbog otpremanja novinara na Lešće.

Režim koji se uzda u maloumnike, igra na sigurno. U našem društvu, razularene bande poremećenih su za ovih sedam godina postale noseći zid Vučićeve vlasti. Za sad se sve uglavnom završava na pretnjama, ponekom spaljenom kućom ili napadom šikama u mraku. Policija najčešće jede ćevape umesto da rešava ovakve slučajeve, dok tvitove koji karakterišu Vučića kao bandita kome treba suditi, procesuiraju brzinom Skotland jarda. U odbranu autora DLZ su stoga istog dana stali i „Reporteri bez granica“, oštro apelujući kod srpskih vlasti da se ovaj slučaj što pre reši, a u Vladi Srbije se zbog toga svakako niko nije potresao.

I dalje mi stižu poruke podrške, a neke od njih, bogami, izgledaju i kao oproštajne: „Ako sam se ikada o tebe ogrešio, želim da ti se izvinim na vreme. Ne bih sebi oprostio da ti se nešto desi, a da ti ovo nisam rekao“. E baš ti hvala. A tu su i one: „Pripazi se“, koje mi šalju oni koji nemaju pojma da odavno ni po lebac ne izlazim bez suzavca. Pojma nemaju ni da uvek dobro oslušnem ima li nekog u hodniku zgrade, pa onda, najpre sa terase, a zatim iz haustora, bacim pogled ko se muva po ulici, pa tek potom izađem napolje, svestan da ako neko reši da me kamenuje ili ukoka, nema tog suzavca koji će mi pomoći.

Čekamo, dakle, da policija i tužilaštvo ne urade ništa, te da uskoro fizičko razračunavanje sa političkim neistomišljenicima postane normalno isto koliko se i meni u prvi mah Petrovićeva pretnja streljanjem (ili možda trovanjem, ko zna koliko ju je razradio) učinila normalnom.