Dobrica Ćosić kao tipičan preletač

Feljton je obuhvatio širi i dublji period jugoslovenske i srpske istorije nego što je omeđen Ćosićevim životnim vekom.

„Hroničara, poznato je, ograničavaju istorijski izvori, a pisac je slobodan da vidi dalje i dublje, da izmašta ono što mu treba“, kaže autor feljtona.

Dobrica Ćosić je posedovao veštinu vrhunskog majstora da izmašta ono što mu treba, iako je nepismen. „Znam pisce koji su objavili 10, 20 knjiga, a koji su nepismeni, ali nepismeni stvarno. Pazite, Andrić, veliki pisac, veliki znalac, čovek koji je znao jezik, imao je nekoliko vrsnih lektora oko sebe“, reči su književnika Miroslava Josića Višnjića.

Po kuloarima se šaputalo da se to odnosi i na Dobricu Ćosića.

Verovatno je povod činjenica da je dečak Dobrosav Dobrica Ćosić završio samo srednju poljoprivrednu školu – odsek kalemarstvo, pošto je Velika Drenova kraj Trstenika, gde je rođen, poznata po vrsnim kalemarima vinove loze.

Dok je Josip Broz stvarao i ispisivao istoriju ne samo Jugoslavije i Srbije, Dobrica Ćosić je tu istoriju, uglavnom, samo opisivao. Očigledno, da je prvi akter feljtona bio hiperaktivan, dok je drugi bio pretežno pasivan.

U mladićkom uzrastu, Dobrica Ćosić se opredeljuje za „njegovu (Brozovu) zastavu“, ali i tu već postoji sumnja.

Naš poznati pisac i akademik Antonije Isaković Lule znao je neretko da se našali sa Ćosićem, koji mu je bio kum na venčanju, da se skrivao od Nemaca u napuštenoj septičkoj jami obrasloj jovama i f(v)rbama, iz koje je gledao „kroz granje nebo“, što je naziv njegove (Luletove) istoimene antologijske pripovetke, aludirajući na to što se nije pridružio odredima partizana u prodoru prema Bosni, već je ostao na Jastrepcu „lutajući po srbijanskim šumama i gorama“.

Iz ranijih fragmenata Ćosićevih dnevnika i posveta Brozu, u prvoj fazi obožavanja i hvalospeva, on upotrebljava latinično pismo, dok u fazi satanizacije Broza, upotrebljava isključivo ćirilicu.

Iako su njegovi preci poreklom iz Hercegovine, gde preovlađuje dinarski mentalitet, on je rođen u drugim geografsko-klimatskim uslovima.

Tako se formirao takozvani rajetinski mentalitet, koji označava njegovog nosioca, kao ličnost; koja je danas protiv svega onoga za šta se do juče strastveno borila.

O karakteristikama srpskog roda pisao sam u jednoj od svojih knjiga („Kazivanja o Trepči 1303-2018“) u odeljku „Geneza i karakterologija Amerikanaca i Srba“.

Imajući u vidu celokupni njegov životopis, očigledno da je kod Ćosića, počev od rane mladosti pa do kraja života, preovladavao rajetinski u odnosu na dinarski mentalitet, čime je postao svojevrsni uzor budućim generacijama stranačkih preletača.

Što se tiče njegovog književnog stvaralaštva, nema sumnje da je bio nenadmašni majstor, da izmašta ono što mu treba.

Međutim, što se tiče njegovog uticaja na istoriju srpskog roda, on je štetočinski.

Samo dve činjenice to potvrđuju:

Prva, njegovo zalaganje za rastakanje Metohije i Kosova, i to jedna trećina Srbima, a dve trećine Albancima, što je početak, odnosno klica raskola među srpskim rodom (krajnji ishod razbijanje zajedničke države Srbije i Crne Gore i još mnogo toga lošeg).

Druga, nije davno bilo kada je kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, na nacionalnoj televiziji, RTS-u, pred čitavom nacijom zavapio: „Kuku-lele, sutra će nas ovi (Zapad-Nato) bombardovati.“

Da nijedan od ova dva njegova postupka nije, ni čovečan, ni pismen, ni srpski, a ponajmanje patriotski i državnički, u poslednjim danima svog života, sam je potvrdio ličnom prijatelju:

„Zapamti

Kad izgubiš muškost

Više nisi

Ni čovek

Ni pisac

Ni Srbin

To je moja poslednja reč“, citat iz knjige „100 mojih portreta“, akademika Matije Bećkovića.

Prema svedočenjima iz feljtona, sva prilika je da je Dobrica Ćosić, ne dugo nakon silaska sa Brozovog „Galeba“, izgubio muškost.

Ja rekoh svoje viđenje o feljtonu i Dobrici Ćosiću, bez predrasuda i bez milosti i spasih svoju dušu.

Autor je generalni direktor Trepče tokom poslednje decenije 20. veka