Dobrodošli u Togolend

Cela priča glasi da je u toj akciji učestvovalo dvadesetak psećih zaprega, gde je svaka prešla do pedeset kilometara, a jedna preko četiri stotine.  Balto je bio u onoj koja je prešla poslednju etapu. Nije čak bio ni vođa te ekipe.

Ali, novinaru na licu mesta, koji je poslao vest u Njujork, nije se svidelo što je vođa ženka, i što se zove Foks (lisica na engleskom). Balto mu je bolje zvučalo. I tako je nastala legenda. Inače, pas koji je bio vođa ekipe koja je prešla najdužu i najtežu deonicu zvao se Togo.

U istoriji je bilo mnogo takvih kao Togo. Čije su kosti ostajale kojekuda, dok su lovorike pripale onim srećnijima. Ili onima sa boljim marketingom.

Pre par godina, na nekoj proslavi, razgovaram sa starijim kolegom, uglednim sudijom. I dohvatismo se tužilaca, sudija, advokata i ostalih profesionalca koji javno istupaju. Moj stav je bio da podržavam takve istupe kao hrabre i korisne, dok je kolega imao stav da sudija konkretno, nije starleta, da sve što želi mora da kaže u presudama koje donosi. I da će jedino tako nešto promeniti, praznom pričom ništa. Moram reći, promenio je i moj stav, jer počeo sam da mislim o tome. Da, svaka čast na javno iznetoj kritici, ali…

Razmišljao sam o onima koji su etablirani kao borci za slobodu i pravdu, koje mediji rado pozivaju u goste. Ispade da prepoznavanje u javnosti doprinosi percepiji da je neko uticajan pravni um, iako ono što priča predstavlja opšta mesta. Da, jeste, sistem i instiutucije ne funkcinišu. Izvršna vlast se meša u sve a to ne bi smelo biti tako. I? Šta s tim?

Nijednog od njih ne pamtim po nekoj presudi koja je nešto promenila, postavila presedan. Ne videh neko epohalno razmišljanje ili postupanje. Još mi je spornije kada to što nisu uspeli da izbore kroz presudu, plasiraju kroz književna dela. I to izmenjeno, radi jačeg dramskog zapleta, čime se sve još više obesmišljava.

Ista priča je i kad se neko predstavlja kao poznati advokat. Moje pitanje je po čemu? Nečiji značaj bi valjda trebalo da se meri uspešnošću u poslu, da li uspeva da se izbori za prava onih koje zastupa, a ne brojem medijskih nastupa i da li ga prepoznaju na ulici. Evo, sad je aktuelna priča o uglednim pravnicima, koji kao takvi treba da uđu u sastav tela koja kontrolišu sudstvo i tužilaštvo. Šta taj ugled sve podrazumeva? Zna li to neko?

A postoje i oni koji od prazne priče napraviše zanimanje, koje zovem „dušebrižnici po profesiji“.

Koji su veoma glasni, iako ne znaju dovoljno, te one koje „brane“ po pravilu „uvale“ još dublje u problem.

Koji svima pričaju da imaju neko pravo, da su slobodni, pri čemu obično zaborave da tamo gde prestaju slobode i prava jednog čoveka počinju prava drugog. Kao i da pre ostvarenja nekog prava, po pravilu, kao uslov ide ispunjenje neke obaveze.

Da, mislim na razna udruženja, ono što zovu nevladine organizacije, iako uredno konkurišu za budžetsko finansiranje, a rado primaju i donacije.

Kako su onda nevladine kada ih posredno ili neposredno finansira neka vlada preko budžeta?

Da ne bude zabune, većinu udruženja zaista čine ljudi koji stvarno veruju u nešto i rade to što rade bez skrivenih namera. Pričam o onima koji od dušebrižništva prave „biznis“.

Jednom sam prisustvovao sastanku predstavnika predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, sazvanom od lokalne samouprave. Priča je išla ovako, nekoliko udruženja predložilo je osnivanje nekakvog saveta koji bi unapređivao rad škola i vrtića na lokalu (kroz nekakvu koordinaciju?!?). Izneto je mnogo „dobrih“ ideja šta bi sve moglo da se radi (ono što zovu „projektima“).

Posle sat i više besmislene priče, po principu „ja tebe serdarom ti mene vojvodom“, postavio sam par pitanja.

Prvo me interesovalo, gde su zaposleni, i od čega žive ti koji su sve to osmislili. Pogađate, svi su listom bili „direktori“ tih organizacija. Drugo, ko bi bili članovi tog tela, tačnije primali naknadu za rad u njemu (šta mislite ko?).

Jer, mi profesionalci, zamoljeni smo da usluge pružamo besplatno, sve zarad opšteg dobra i viših ciljeva. I najvažnije, zašto osnivati poluformalno telo koje bi se bavilo onim što je već u opisu posla  postojeće državne institucije?

Zar nije logičnije nekako „naterati“ institucije da rade ono za šta imaju zakonska ovlašćenja (uzgred i obavezu, plaćeni su), a ne praviti neku parastrukturu za koordinaciju (koga i čega)? Naravno da svega toga ne bi ništa, osim što se neki naljutiše na mene.

A najsporniji mi je bio zahtev, iznet onako uzgred, uz prijateljski stisak ruke direktoru škole na čiji sam poziv prisustvovao sastanku.

Da ono što su zaposleni i roditelji učenika te škole, samoinicijativno i uz saradnju sa lokalnim centrom za socijalni rad uspeli da urade, predstave kao „projekat“ tih udruženja, kojim konkurišu za finansiranje.

Reč je bila o dečaku sa ulice, pronađenom kako živi bukvalno u šahtu, kome su neki ljudi pomogli, sami, bez zamolnice (pronašli smeštaj, pomogli da se kako tako socijalizuje, krene u školu…).

Ljudsko biće ne sme biti predmet projekta, već pažnje. Ako želite pomoći, uradite to, ne pravite konstrukciju gde se za pruženu pomoć prima naknada.

A kako takvi dušebrižnici „uvale“ nevoljnike u još veći problem, bilo je očito na primeru stambenih kredita u „švajcarcima“.

Kada je ponosno objavljeno kako su banke pobeđene,  jer je sud presudio da se može raskinuti ugovor sa bankom, kao da je to nešto specijalno. Pa svaki ugovor se može rakinuti, čak i bez posebnih uslova, samo što zaboraviše da objasne ljudima da je sud rekao da ugovori sa valutnom klauzulom nisu ništavi.

Da raskid ne deluje unazad kao poništaj već za ubuduće, pa sve obaveze dospevaju trenutno. Što će reći, kredit se ima vratiti odmah, u celosti, po obračunu banke. Ili prošlogodišnji „skandal“ kad je Vrhovni sud „promenio“ mišljenje o troškovima kredita. Ne nije, već je prethodni stav čitan na pola, i tumačen u skladu sa klimom koja je vladala u društvu. To su stvari jasne stručnim ljudima, zato je veoma opasno kad se šarlatani toga uhvate.

A moram reći da tome najviše doprinose mediji. Stalno gledam kako televizija koju pratim (kao profesionalnu i objektivnu) promoviše tako neke osobe u svojim emisijama.

Na stranu godine života tih stručnjaka te nedostatak profesionalnog iskustva, ono što mi najviše bode oči je da nekoga predstavljaju stručnim za nešto, iako recimo fakultet koji ta osoba tvrdi da je završila u inostranstvu uopšte nema nastavni program koji se navodi.

A to je veoma lako proveriti odlaskom na Internet prezentaciju te obrazovne ustanove, čak  se ne mora ni kontaktirati. Šta bi s onim što se zove novinarska pažnja, dužnost provere informacije?

A kako kod nas prolaze oni koji su Togo?

Eto, Vlada beše preporučila posebne pogodnosti (istina privremene) za „naše heroje“,  kako su nazvali zdravstvene radnike i volontere angažovane u borbi protiv korona virusa. Smislili su i iskaznice kojima se svojstvo heroja dokazuje.

Ne, ništa sporno, tim ljudima jeste trebalo olakšati život i rad. Ali, izraz heroj ima značenje, i ne upotrebljava se olako, čisto da se ne bi umanjio značaj onih koji se tako nazovu. Moje pitanje je, šta bi sa ostalima? Onima koji su čistili ulice, prevozili narod, pravili hleb, kontrolisali sprovođenje mera…?  Oni nisu zaslužili ništa?

A kakva prava tek imaju oni koji su za ovu državu ratovali, „logorovali“ po šumama, trpeli stres, ali eto imali sreću da ne poginu ili ostali invalidi?

Da, mislim na nevoljnike koje je neki rat zatekao na odsluženju vojnog roka ili su imali “čast” da ih pozovu (štaviše, i za rat u kome zvanično nismo ni učestvovali).

U glavi mi je primer čoveka koji bio mobilisan sa mnom 1999. god. (inače podoficir, pripadnik nacionalne manjine). A učestvovao je i 1991. god.u onome što su zvali „vojna vežba“, kad sam ja npr. „dobrovoljno“ ostao duže u vojsci (nešto se malo puškaralo pa nas nisu puštali kući).

E taj čovek je oba rata prošao nepovređen, ali poslednja vest koju sam čuo o njemu je da prosi jer ne može da radi i izdržava sebe i porodicu. A zbog čega je oboleo? Od dobrog života? I nije jedini takav.

A šta je mogao da očekuje? Ništa. Potpuno neopaženo usvojen je novi Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Ono što jeste dobro, pobrojanim kategorijama jesu priznata neka prava i povlastice. E sad, da li su dovoljna i primerena?

Recimo, pravo na novčano primanje uslovljeno je kumulativno postavljenim uslovima, da primalac praktično bude socijalni slučaj (nazaposlen, nema imovinu od koje ostvaruje prihode…),  i potpuno nesposoban za rad.

A za borce (oni koji su aktivno učestvovali u nekom od ratova koje priznajemo da smo vodili) predviđen je borački dodatak. Lepo, ali avaj, samo ako je borac stariji od 60 godina i ukoliko on ili oni sa kojima živi nemaju prihode ili poljoprivredno zemljište. Znači, star da bi radio i socijalni slučaj.

Utešno je da borci imaju pravo da im se vreme provedeno u ratu prizna kao poseban penzijski staž. Ali, kako to ne podrazumeva i uplatu doprinosa (povećanje osnovice), to praktično znači da će možda ranije otići u penziju, ali će im to po svemu sudeći umanjiti iznos penzije kada je konačno ostvare. E zato preživeli borci imaju pravo na nekakvu boračku spomenicu, da nose nekakvu „uniformu veterana”, te troškove sahrane, što će im baš značiti, samo uslov je da umru prethodno. Ali nemaju recimo pravo na besplatnu vožnju javnim prevozom. To će možda lokalne samouprave da daju, ako imaju novca.  Kako reče Laza Lazarević, sve će to narod (ne znam koji samo) pozlatiti  ili bog (ko u njega veruje) platiti. Strašno je što se ništa suštinski nije promenilo vek i po kasnije.

Jer, šta god neko mislio o ljudima na vlasti, i kakav god bio karakter nekog rata, država se mora uvek odužiti onima koji su za nju ratovali, čak i kad novca nema previše. Ono što boli je rasipanje na kojekakve granadiozne projekte (recimo stadione), dok za žive ljude u problemu nikad nema novaca. A poseban „prst u oko“ je to što je neko smislio da se status borca priznaje i onom ko je vršio vojne ili „druge dužnosti“ za vreme mira radi „odbrane suvereniteta, nezavisnosti, teritorijalne celokupnosti i ustavnog uređenja“ (šta god to bilo).

Da li to znači da će status borca moći da dobiju i oni koji borbu videli nisu, koji su izbegli učešće u pravom ratu, čak nikada nisu bili vojni obveznici, već nosili kojekakve uniforme sa izmišljenim oznakama i ratovali oko punog astala protiv nekakvih „nevidljivih“ neprijatelja gostujući na televiziji?!?

I tako, hiljade profesionalca svih branši svakodnevno nešto rade. Popravljaju, grade, leče, pišu tužbe, donose presude, objavljuju stručne radove zbog kojih institucije menjaju svoja postupanja, čak i zakone. Čak i ako bi zbog toga mogli da imaju ličnih problema.

Evo, razmislite, da li znate ime nekog sudije koji je presudio protiv tabloida, odbio optužbu za ugrožavanje sigurnosti predsednika države pisanjem na društvenim mrežama, rekao da Poreska uprava, policija ili komunalna milicija nisu u pravu… Svi oni su nevidljivi. Svi takvi su Togo.

Ne, nemojte ovo shvatiti kao žalopojku nad sudbinom ili da mi je lično nešto „krivo“. Prosto, sve je stvar izbora. Eto, ima ljudi koji mogu sasvim dobro da žive od svog znanja i rada, koji priznanja niti traže niti bi ih primili, a koje prepoznavanje na ulici i medijska pažnja uopšte ne zanimaju. Neverovatno, ali ima takvih. I to ne malo.

Međutim, pre nekog vremena desilo se nešto fenomenalno. Sećate se slučaja sa hrabrim tužiteljkama? Iako, nažalost, znam da će i ta priča biti zaboravljena brzo, značaj je veliki. Jer, pogođena je suština. Sistem može da funkcioniše samo ako svaki Togo obavlja svoj posao onako kako spada. I to je sve. Ne pričati priče, nego profesionalno raditi svoj posao.

E sad, nekad je potreban i poneki Balto. Da podstakne Togoe, da čine ono što je potrebno. Samo, onda ni taj Balto nije pravi Balto, nego Togo koji obavlja posao Balta. Mislite o tome.

Poneta ove priče, mediji jureći tiraž, čitanost i gledanost u stvari oblikuju kolektivno pamćenje. To je ono, kad za pobednika ne proglase objektivno boljeg boksera, već onog ko prvi podigne ruke i burnije slavi. Zato, novinari i svi drugi, pazite šta pišete i govorite u medijima, to neko može ozbiljno da shvati.

Autor je diplomirani pravnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.