Godinama BBC Earth prikazuje serijal emisija pod naslovom „Where the Wild Men Are with Ben Fogle“, u našem slobodnom prevodu poznat kao „Ben Fogl: Sami u divljini“.
Autor tog serijala je Englez imenovan u naslovu, u medijskom svetu poznat kao emiter, pisac i avanturista.
Čitav serijal uzbudljivih, živopisnih i nadasve zanimljivih epizoda generalno je posvećen (ne)običnim ljudima iz industrijski moćnih i visoko civilizovanih zemalja, kakve su Severna Amerika, Velika Britanija, Kanada i njima slične.
Ti ljudi napuštaju svoje ugodne živote da bi se prepustili avanturama u predelima koji su jako udaljeni od civilizacije.
Oni su odlučili da sami, sa partnerima, partnerkama ili porodicama žive u pustinjama, prašumama, sušnim ravnicama, na planinskim masivima, peščanim plažama, predelima okovanim ledom i drugim „nedođijama“. To je jednostavno bio njihov lični izbor.
Teško je iz brojnih emisija toga ciklusa izdvojiti neki slučaj koji je posebno zanimljiv jer svaki je izuzetan na svoj način.
To može biti vremešni Indijac, bivši pilot, koji je okrenuo leđa indijskom visokom društvu i sa porodicom odlučio nastaviti život kao farmer u podnožju Himalaja.
Ili jedan bračni par sa dvoje male dece koji je odlučio kupiti autobus kao pokretnu kuću kojom će obilaziti egzotična mesta u svetu.
Neobična je odluka sedamdesetogodišnje Škotlanđanke da pre 12 godina, dve godine pred penziju, ode u provincijsko mesto u Etiopiji i tu podigne restoran na vrhu brda.
Ništa manje zanimljiv je bivši taksista sa Floride koji je otišao na udaljeno ostrvo na Filipinima gde je pronašao ljubav svog života, a čudna je i odluka tridesetogodišnje Engleskinje koja je posle završenih studija veterine otišla sama u Šri Lanku, gde je osnovala dobrotvornu kliniku u kojoj će lečiti ulične pse koji bolesni, zaraženi i osakaćeni lutaju ostrvom.
Kuriozitet je da su svi ispitanici Bena Fogla odabrali život u nekoj vrsti dobrovoljnog (prirodnog, ne prinudnog) karantina koji im obezbeđuje uslove u kojima se dobro osećaju.
Oni su svesno napustili svoje bogate zemlje, sve udobnosti modernog života, svoje dobro plaćene poslove i skupocene kuće da bi se „skrasili“ u nekim od divljih predela Afrike, Azije, Australije, Novog Zelanda, Sibira ili Himalaja i nastavili život bez novca, bez televizora i kompjutera, a ponekad i bez struje (mada neretko koriste solarnu energiju).
Iako bi se reklo da su ti ljudi hladni, kruti, sebični i neosetljivi, u stvarnosti oni iskazuju najtananije emocije prema prirodi, sa velikom dozom empatije za druge ljude.
Na neki način oni se dobrovoljno socijalno distanciraju, ali daleko od toga da su asocijalni. Njihov jedini izbor jeste – apsolutna sloboda! A ona se postiže samo bez rigidno nametnutih obrazaca ponašanja.
Gledajući ovakve prizore, svaki konformista će sedeći pred televizorom iz svoje udobne fotelje postaviti sasvim „logično“ pitanje: zašto su ti ljudi postali dobrovoljni izgnanici i zašto su želeli izopštiti se iz društva u kome su pristojno živeli?
Na prvi pogled se čini da je reč o skitnicama, osobenjacima i pustinjacima, a pažljivim posmatranjem i promišljanjem ustanoviće se da su to vrlo često intelektualci (među njima ima i doktora nauka), neustrašivi pojedinci i nekonvencionalni individualci, puni razumevanja za ljude različitih kultura, nacija, rasa i običaja sa kojima se katkad udružuju bez ikakvih materijalnih interesa.
Svi bez izuzetka imaju visoko izgrađenu ekološku svest i čine sve što je u njihovoj moći da uz pomoć lokalnog stanovništva zaštite i očuvaju prirodnu sredinu u kojoj su se našli.
Ovi savremeni robinzoni koji su odabrali da žive u karantinima prirode na neki način su anticipirali probleme koji se nalaze pred ljudskom civilizacijom.
Ti problemi svode se na iscrpljivanje osnovnih energetskih izvora, mahom neobnovljivih prirodnih resursa, koji pokreću život na ovoj planeti (nafta, ruda, ugalj, prirodni gas i dr). Zato se, po njihovom mišljenju, treba pripremiti za opstanak u surovom svetu prepunom raznih nepogoda, bolesti, epidemija i ratova. Duboko su svesni da se sa nečim od toga jednom u skoroj budućnosti moraju suočiti.
Stavićemo na kraju ovu priču u kontekst penetriranja korona virusa u društvo, prevashodno srpsko.
Ta priča nas je podsetila na to da smo kao vrsta nemoćni pred prirodom – juče pred zemljotresima, vulkanskim erupcijama, poplavama, cunamijima, uraganima, orkanima, snegovima i smetovima, danas pred nevidljivim virusom. Uzaludne su bile sve naše nade u svemoć tehnologije, naoružanja, nauke, medicine…
Vrhunski svetski epidemiolozi, infektolozi, imunolozi, virusolozi, anesteziolozi, pulmolozi i ostali „lozi“ nemoćno sležu ramenima pred pošasti kakva je ova nazvana kovid 19. Zanimljivo da tu ljudima nisu pomogla ni iskustva stečena tokom epidemije kuge i kolere, kao i epidemija drugih zaraznih bolesti u prošlosti.
Nevidljivi virus je stavio u iskušenje ljudsku civilizaciju i nagnao čoveka na pitanje šta pojedinac u društvu može učiniti za sebe ne tražeći pomoć od politike i političara.
Imali smo isuviše poverenja u svemoć medicinskih eksperata, ali je mali virus pobedio vrstu zvanu homo sapiens („razumni čovek“).
Taj samouvereni i nadobudni homo sebe je smatrao duhovno nadmoćnim, a još je Darvin u delu „Čovekovo poreklo“ došao do saznanja da se čovečje duhovne moći i one u nižih životinja ogromno razlikuju u stepenu, ali ne i u vrsti!
Znajući sve to, a u kontekstu opasnosti od korona virusa, danas moramo sebi postaviti neka pitanja. Da li ćemo (bar mi koji živimo u Srbiji) i dalje čekati pomoć od nekakve „struke“ i nazovi kriznih lekarskih štabova ili ćemo sebi najbolje pomoći tako što ćemo promeniti način života, odnos prema prirodnoj okolini, drugim ljudima i prema samima sebi?
Da li ćemo shvatiti da u ljudskom svetu zdrav čovek može biti samo slobodan čovek?
Povezano s tim: jesmo li konačno shvatili da je cena ljudskoga zdravlja nemerljiva, to jest da je ekvivalentna ceni ljudske slobode? Završimo pitanjem koje se odnosi na TV emisiju s početka teksta: hoćemo li sada bolje razumeti ljude čijoj se hrabrosti, pameti i veštini divi istraživač Ben Fogl, a koji su zarad lične slobode (i zdravlja) žrtvovali sve ostalo?
Naravoučenije: Ne pitaj šta država (plus „struka“) može uraditi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za sebe, da ti država (plus „struka“) ne radi ovo šta ti radi.
Autor je univerzitetski profesor sociologije kulture i socijalne antropologije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
