Dobrovoljni robovi Aleksandra Vučića

Likom i delom Aleksandra Vučića, načinima njegove verbalne i neverbalne komunikacije, godinama se bave mnogi psiholozi, psihijatri, psihoanalitičari, novinari, stručna javnost i obični građani. O njemu i vremenu njegove vlasti već je napisano na hiljade stranica, a tomovi knjiga čekaju na red da budu objavljeni ili tek napisani.

Da bi se postavila ozbiljna psihijatrijska dijagnoza neophodan je detaljan pregled, ali i saglasnost pacijenta.
I kada bi postojalo tako nešto, bilo bi potpuno neetički i neprofesionalno da se takav izveštaj objavi. Zato se stručnjaci ograđuju na neki način, opštim opisom različitih psiholoških profila, u kojima se svakako pronalazi ličnost Aleksandra Vučića.

Možda je najdetaljniji prikaz dala doktorka Dragica Stanojlović, iskusna psihijatrica, još pre nekoliko godina: „Egocentričan, narcisoidan, promenljivog raspoloženja, bez empatije, sklon teatralnom ponašanju i dramatizaciji, sa naglašenom željom da bude u centru pažnje… ne podnosi kritiku niti drugačije mišljenje…“

Okružen je svojim podanicima koje brižljivo bira i prema kojima ima ambivalentan odnos, pa ih jednom hvali i uzdiže u nebeske visine, a drugi put ponižava i vređa javno, naročito ako su uključene televizijske kamere.

Narcisoidne crte ličnosti su često prisutne kod ljudi i generalno ne predstavljaju preveliku opasnost.
Ali, kada su nekontrolisano izražene u ličnosti predsednika države, onda su dimenzije sasvim drugačije, a posledice nesagledive.

Mnogima je nejasno kako takav čovek vlada državom i narodom tolike godine i kako uspeva da svoju popularnost u narodu dovede i održava do stepena obožavanja sveznajućeg, svemogućeg, nezamenljivog i nesmenljivog. Pa tako što je izuzetno dobro proučio sve moguće načine i veštine manipulisanja masom i pojedincima.

Mnogi pametni ljudi su davno odustali od ideje da razumeju jednu od najkontroverznijih država u Evropi, gde je sve moguće i nemoguće, kupivši kartu u jednom smeru za neki drugi bolji svet.

Zahvaljujući časnim i hrabrim novinarima od integriteta, koje nažalost veći deo Srbije ne može da čuje, i njihovim profesionalnim i kritičkim analizama, uspevamo da razlučimo istine od laži, glumatanja od apokaliptičkih scenarija koja nam često priređuje obraćajući se putem malih ekrana sa televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Profesionalna i etička obaveza novinara je da imaju kritičku distancu prema predstavnicima vlasti i da postavljaju pitanja koja su od javnog interesa. Dužnost javnih funkcionera je da na pitanja daju odgovore.
Nastupi predsednika Srbije su najčešće daleko od elementarnih obrazaca pristojnog ponašanja i potpuno su nedostojni javne funkcije koju obavlja. Do sada je to bezbroj puta pokazao.

Pre nekoliko godina je u više navrata vređao i ponižavao voditeljku RTS-a Oliveru Jovićević. Iako je i ona važila za njegovu „ličnost od poverenja“ i nije baš bila omiljena, u njenu odbranu su tada stali bar neki novinari, novinarska udruženja i deo građana. Nedugo zatim ona je otišla sa RTS-a.

Aleksandar Vučić bira svoje novinare sa kojima će razgovarati, televizije gde će uživati u svojim zonama komfora i gde će nesmetano moći da vodi svoje beskrajne monologe. Glavno oružje mnogih građana u ovim čestim nastupima je daljinski upravljač, uvek nadohvat ruke.

Ali novinar ili novinarka ostaju sa njim u studiju, ostavljeni na milost i nemilost njegovoj volji, njegovom psihološkom stanju i trenutnom raspoloženju, u nadi da možda neće biti suviše neprijatan i uvredljiv. Navikli smo na njegovo nadmoćno i arogantno ponašanje prema novinarima, saradnicima, neistomišljenicima, građanima. Ali se čini da njegovo neprimereno ponašanje iz dana u dan postaje sve intenzivnije i dramatičnije.

Najnovija situacija njegovog obraćanja novinarki uoči novogodišnjih praznika, van konteksta, van svake granice morala i ljudskosti, predstavlja prelazak preko svake crvene linije i čini je jednom od njegovih najjezivijih i najmorbidnijih izjava ikad izrečenih:

„Vi imate sina od 16-17-18 godina? Da li biste Vi voleli da Vam sina vrate u kovčegu !?“

Pitam se šta se dešava sa ženom, majkom, osobom… koja preko ovako jezivog pitanja prelazi sa jednim:

„Jaoj, nemojte molim Vas…“ i normalno nastavlja sa emisijom do kraja usudivši se da povremeno bojažljivo i snishodljivo postavi još poneko pitanje.

Od milion strahota koje je on izgovorio, ova mi posebno zvuči užasno i zastrašujuće. Ne zbog njega. Struktura njegove ličnosti je uglavnom jasna mnogima. On godinama pažljivo bira inferiorne saradnike na svim poljima.

Zanima me kodeks ponašanja u novinarstvu. Gde je ta neka crvena linija, dokle može da ide osoba sa kojom se razgovara i šta može da uradi novinar kada neočekivano ima takvog sagovornika? Kako bi tu časan, hrabar novinar, sa integritetom, trebalo da postupi, šta da uradi u takvoj situaciji?

Javna je tajna da su mnogi novinari njegovi „plaćenici i piuni“ i da dobrovoljno pristaju da trpe razna poniženja i uvrede. Dakle, u celoj toj priči šta je mogla novinarka: da prekine emisiju!? Da traži reklame, uloži oštar protest i u potpuno drugačijem tonu i stavu nastavi emisiju…?

Na ova pitanja verovatno nema univerzalnih odgovora.

U odbranu „dame u crnom kojoj ne želim ni ime da zapamtim“ (N. K.), ovoga puta niko nije stao.
Ni novinari, ni novinarska udruženja, ni građani u svojim mnogobrojnim komentarima. Kao da podjednako osuđuju i voditeljku i gosta.

„Poznato je da mnogi njegovi podanici svakodnevno prolaze i kroz mnoga poniženja, ali je to njihov izbor i valjda su svesni da sve ima svoju cenu.“

Sami su to izabrali da budu „dobrovoljni robovi“ …

„I novinarka je deo igrokaza, nimalo mi je nije žao tj. odvratna je!“

„Ova nesrećnica nije ni svesna svoje nesvesti… Kako bi u takvim situacijama, ako bi se kojim slučajem našle, postupile: LJubica Gojgić, Olja Bećković, Danica Vučenić…“ „Ona je morala da prekine emisiju, ali umesto toga, izabrala je da lajkuje njegove objave na Instagramu…“
Ovo su samo neki od odgovora koje sam dobila u nezvaničnoj komunikaciji sa novinarima koje izuzetno poštujem i samo deo komentara znanih i neznanih građana.
Sa društvenih mreža.

Jadnica nije uspela ni da shvati težinu problema.

„Nemojte molim vas to da me pitate…“

Zato on i ne ide kod pametnih i oštrih novinara, izbegava sučeljavanja… Ide samo tamo gde može da drži monolog i pravi salatu od reči i rečenica. Gordana Uzelac, Marija, Milomir Marić…

„Dama u crnom“ koja ne zaslužuje ni da joj se ime zapamti, inače nije nije nimalo pitoma i krotka u retkim razgovorima sa opozicionim liderima. Zbog toga, a i zbog posebno iskazane servilnosti prema predsedniku, moguće je da joj se „smeši“… recimo Sretenjski orden.

Što da ne, dobila ga je i Gordana Uzelac. Ipak, moramo priznati da je u odnosu na pomenutu Gocu ova gospođa zaista „dama u crnom“.

Mada slutim da je Sretenjski orden za izuzetne zasluge samo delić „zlatnog kaveza“ u koji su uletele ove sluge režima, izdajnici svojih profesija, svog dostojanstva i časti. Pitala sam se sa kojim novinarem će voditi monolog u sledećem obraćanju?

Ko će mu biti sledeća novinarska žrtva?

Gore i ispod svakoga nivoa:

pravo sa Hilandara gostovao je kod Jovane Jeremić na televiziji Pink. Samo u ovakvoj Srbiji, ovakav predsednik države može o najvažnijim državničkim temama, o poseti Hilandaru, o napadu na decu koja su išla po badnjak na Kosovu… da govori sa osobom čije je rijaliti ponašanje u emisiji koju vodi, ispod svakog civilizacijskog nivoa, čak i za televiziju Pink na kojoj se emituje.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.