Foto: BETAPHOTO/MILOS MISKOVSvaki put kad neka naša reprezentacija ili individualni sportista ostvari neki veliki uspeh vrlo brzo se u njihovom društvu nađu razni političari da se sa njima fotografišu, čestitaju i dobijaju potpisane dresove i lopte na poklon.
Tako je bilo i ovaj put.
To ne može da ne navede mislećeg čoveka da pomisli kako se na ovaj način političari jednostavno „češu“ o slavu i uspeh sportista i tako sebi prikupljaju političke poene.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je jedva dočekao još jednu priliku da održi govor i nađe se pred kamerama u društvu sportista koje veliki broj građana iskreno voli, za razliku od njega oko koga su, u najmanju ruku, emocije i mišljenja podeljena.
Na dočeku košarkaša i baksetaša ispred Skupštine grada Beograda, koji je svojim prisustvom uveličao i Novak Đoković, u jednom trenutku je na velikom video bimu osvanuo gradonačelnik Aleksandar Šapić u prvom planu, nasmejan i ponosan, okružen našim reprezentativcima, kao da je upravo on sa njima osvojio medalju.
Osvojio ih je on mnogo, ali ovu nije.
Po nekoj logici, barem u ovim trenucima sreće i uspeha, političari bi trebalo malo da „spuste loptu“, da se uredno zahvale sportistima i da ih puste da oni budu apsolutne zvezde večeri, jer oni to i jesu.
Vučićevo držanje govora i obećavanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Parizu, kao de će on biti taj koji će da vodi i priprema ekipu je neukusno, nepotrebno i osatavlja gorak ukus u ustima.
Mada, s obzirom na to da se predsednik Srbije školuje za košarkaškog trenera, možda i uspe da se ugura kod Pešića na neku praksu.
Ovako veliki sportski uspesi za ovako malu i „napaćenu“ zemlju možda i više raduju naše političare nego nekog patriotu iz naroda, strastvenog ljubitelja košarke i tenisa.
Političarima je ovo prilika da se slikaju sa „gotivcima“, da se šegače i smeškaju sa našim uspešnim sportistima i tako omekšaju u očima nezadovoljnih građana.
To je i prilika da narod zaslepljen sjajem zlatnih i srebrnih medalja kao i trofejom sa 24. osvojenog Grend slema najvećeg tenisera ikada, zaboravi na nedaće u kojima živi kao što je na primer inflacija ili nezapamćeno nasilje u društvu.
Kada su izašli naši koraškaši i Novak, svi mi koji smo tada bili ispred Skupštine grada smo zaboravili na svaku boljku u društvu, ali i u nama.
„Hleba i igara“, izreka koju mi ljubitelji sporta najviše mrzimo, ali nekada moramo da progutamo gorku pilulu i da kažemo da je tačna.
Kod nas hleba možda uskoro i ne bude, ali kako je jednom napisano na tada popularnom portalu „Tarzanija“: „Daj mi medalju u košarci, ‘leba i vode mi ne treba“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
