„Doček srebrnih košarkaša sa nacionalističkim podešavanjima“: Tekst na koji je iz Brisela reagovao Vučić

Nesumnjivo veliki uspeh rezultirao je velikim i opravdanim ushićenjem kakvo još samo sport u Srbiji može napraviti.

Doduše, srebrnim odbojkašicama niko nije klicao i nije im priređen doček, valjda jer se radi o ženama i manje popularnom sportu što u patrijarhalnoj Srbiji nema dovoljnu i očekivanu političku upotrebnu vrednost.

Preksinoć je na Andrićevom vencu predsednik Vučić organizovao svečani prijem košarkaša. Naravno, svečanost se pretvorila u propagandu. Kao kod svakog egomanijaka i lošeg domaćina, u salu su prvo ušli gosti a onda u velikom stilu predsednik.

Prvih nekoliko trenutaka se činilo kako je košarkašima neprijatno, ali, protokol je protokol.

Onda su se svi počeli zahvaljivati predsedniku. Selektor Pešić je sve vreme govorio okrenut ka Vučiću. Kapiten Bogdanović mu poklonio dres i loptu sa potpisima.

Predsednik im poručio da očekuje zlato sa OI u Parizu i obećao po 200.000 evra svakom igraču (bićemo peti u svetu po visini novčanih nagrada za sportiste). Selektor stidljivo poručio kako bi on da priča o procesu a ne o rezultatima.

Negde između, sa vaskolikim svetom predsednik je podelio svoje čuđenje kako je jedan musliman Boriši ponudio bubreg i činjenicu da su partizanovci i zvezdaši zajedno navijali za reprezentaciju uprkos tome što u njenom sastavu ima igrača iz oba tima.

Istina, sve je trajalo dosta kratko, i završilo se sečenjem torte u bojama zastave i nije bilo skroz katastrofično dok se sve nije preselilo na balkon Starog dvora.

Pred doček, Tviter je goreo od pitanja i dileme hoće li biti dočeka. Kad je javni servis konačno objavio da će dočeka biti, počela su javna zahvaljivanja zaposlenih direktorima preduzeća jer su pustili zaposlene da dođu na doček.

Atmosfera, kao uostalom i sve u našem javnom prostoru bila je indukovana i zloupotrebljena.

Masa je klicala svima (od fizioterapeuta do čelnika KKS), a Beogradski sindikat (bez „sistem te laže“) i Novak oković, bili su samo uvod u krešendo etnonacionalističkog kiča. Nacija, srpski rod, srpski sportski duh, istorijska stradanja i istrajnost… – ništa od ordinarnih etnonacionalističkih matrica nije preskočeno uz svesrdnu pomoć RTS-a.

Na neki način, Novak je, verujem ne svojom voljom, košarkašima ukrao šou jer je masa i nakon njegovog obraćanja i povlačenja iz vidokruga nastavila skandirati njemu, zaboravivši razlog dolaska pa i same košarkaše.

Dok su zlatni košarkaši sa građanima, 1998. godine ispred Skupštine đuskali uz „igra rokenrol, cela Jugoslavija“, sinoćni doček srebrnih se završio novokomponovanim naci-šundom Danice Crnogorčević i sa podignuta tri prsta.

Pevalo se srpskom rodu, Nemanjićima, Obilićima i ostalim akterima i manastirima Srednjeg veka. Petrovići, Obilići, Nemanjići teško da i preko kolektivno nesvesnog mogu imati ikakve veze sa Svetskim prvenstvom u Košarci u Manili, 2023. godine, ali imaju veze sa legitimizovanjem rata i „srpskim preimućstvom“ nad ostatkom sveta.

Davnih dana, osnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta de Kuberten je zapisao kako sportisti ne stvaraju društvene vrednosti već depolitizuju potlačene.

I zaista, koliko je medalja sa Svetskog prvenstva predstavljala objektivni razlog za radost, toliko je jučerašnji doček razlog za brigu.

Sve pozitivne osećaje smo preko noći uz pomoć kolektivnih egzaltacija, terciranje vlasti i pristanak košarkaša uspeli prevesti u politički i nacionalistički kič.

Skoro nigde na svetu se profesionalni sport politički ne zloupotrebljava i nema tako nazadne, psivizujuće i nakaradne diskurse i eksplikacije kao kod nas (ponavljam, čak i onda kada imao razloga za ponos i radost).

Eto sreće da je sve ostalo na rezultatima i da se prijem i doček nisu desili.

Neobično je tragično biti drugi na svetu a onda kod kuće klicati Srednjem veku uz nacionalističke poruke i to na prostoru gde još uvek postoje ljudi koji doslovno i simbolički krvare baš zbog nacionalizma.

Potpuni trans je ostvaren skandiranjem „Kosovo je srce Srbije“ uz jasne instrukcije čoveka koji je vodio ceremoniju kako se masa treba ponašati (dignite ruke, sad svi u glas, sad podignite zastave da napravimo istorijsku fotografju, itd.).

Da je živa, Leni Rifenštal bi imala šta naučiti od reditelja dočeka.

U normalnoj državi sa normalnim predsednikom, prijem reprezentativaca ne bi predstavljao nikakav rizik već čast. U normalnim društvima nakon osvojene medalje država ne bi kupovala naklonost sportista novčanim nagradama već bi ulagala u sport i rešavala problem kriminala i nasilja u istom.

U nenormalnim društvima normalni sportisti bi odbili prijem kod ovakvog predsednika i ne bi dozvolili da se doček pretvori u običnu manipulaciju građanima.

Umesto što su otišli kod predsednika i odneli mu poklone, košarkaši su mogli otići u bilo koju školu ili bilo gde druge gde bi decu i mlade učili solidarnosti, zajedništvu, nenasilju i fer pleju koje su oni pokazali na svetskom prvenstvu.

Od medalje će korist imati samo Vučić i košarkaši, dok su građani koji su bili na dočeku ili ga pratili putem televizije zadojeni mržnjom, depolitizovani i etnonacionalistički podešeni.

Veče na RTS je nastavljeno emisijom o izborima a sagovornicu su Vladimir Pejić, orđe Vukadinović i Dejan Vuk Stanković – ne daj Bože da su pozvali nekog od političkih aktera koji će izaći na iste te izbore. Dakle, još jedan tipičan dan u Srbiji.

Sutradan je predsednik u predsedništvu i društvu ministra Momirovića i Malog doručkovao sava hleb, parizer i majonez.

Nekom 200.000 evra nekom 200 dinara za pileći parizer sa 3% piletine i 97% raznih otrova.

VESELI SE SRPSKI RODE!

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

* Tokom obraćanja medijima u Briselu Vučić je reagovao na kritike Marka Oljače, osvrnuvši se na nagrade sportistima. Vučić je rekao da i ne zna o kome se radi, ali je istakao da su nekada ranije sportisti čekali dve godine da nagrade budu isplaćene, dok se one sad isplaćuju odmah.

„Za razliku od drugih, mi isplaćujemo nagradu odmah, ne čeka se dve godine. Zato smo u Pekingu i Londonu imali tri i četiri medalje, a u Riju i Tokiju 8 i 9“, istakao je Vučić.