Dodatna getoizacija Beograda

Napisao je i objavio preko 1.200 naslova i raspolagao je kao predani istraživač ogromnim brojem proverenih, dragocenih informacija i studija o ključnim problemima razvoja zemlje i najčešće u stručnom časopisu „Izgradnja“, koji je uređivao više od 10 godina, ali i drugde, upozoravao javnost na mnoge negativne trendove u razvoju Srbije.

Znao je dobro da se ti trendovi izražavaju parametrima do kojih se dolazi dugim i istrajnim radom u kome moraju da učestvuju stručnjaci različitih profila, kao što su arhitekte, urbanisti, sociolozi, geografi, saobraćajni i građevinski inženjeri, ekonomisti i mnogi drugi. Dobijeni parametri odmah su pokazivali mogućnost i opravdanost nekog projekta, njegovu racionalnost, ekonomičnost, profitabilnost.

Tako je još 2014. godine, na čitavoj stranici tadašnje Politike, odmah po prezentaciji makete projekta „Beograd na vodi“, za koji nije postojala nikakva dostupna fizibiliti studija o opravdanosti tog projekta, objavio parametre koji su pokazivali da će taj projekat imati katastrofalne posledice za građane Beograda ako se realizuje.

Ko se seća naslova tog intervjua, on je glasio: „Grad nije prostitutka, da pristaje na svaki zahtev investitora“, a nastao je iz pitanja tadašnjeg gradskog arhitekte, da li on (Branko) ima tri milijarde, pa ako ima, neka on gradi, pošto taj navodni investitor ima i hoće da gradi, i to baš na toj lokaciji.

Naravno da je Branko rekao da nema, ali je rekao da ima vrednu biblioteku i ogroman fond informacija i parametara kojima može da pokaže da je to u svakom pogledu promašen projekat. Ali ovo je samo jedan detalj u onome što je Branko Bojović znao i predvideo. Danas se već zna da taj navodni investitor nije i niti će uložiti taj novac, već će to platiti građani Srbije.

Ipak, Branko je najčešće i u dužem periodu upozoravao na nešto mnogo značajnije i teže, a to je dugoročno pogrešno vođena stambena politika Srbije kojom su godinama, kako on kaže, dovođeni seljani u gradove, da rade u fabrikama, a odgovorni planeri, posebno u Beogradu, nisu im ponudili zone i lokacije za gradnju tipskih kuća i stanova, zbog čega su nastajala divlja (bespravno izgrađena) naselja tzv. nekomforne samogradnje.

Tako je u Srbiji nastalo preko dva miliona bespravno sagrađenih objekata, od čega 700 hiljada stambenih, a u napuštenim selima je ostalo preko 800 hiljada hektara parloga (neobrađenog, zapuštenog zemljišta).

Posledica takve politike je, pisao je Branko Bojović, getoizacija Srbije. Jedan veliki geto je Beograd, gde se konstantno povećava broj stanovnika i priključuje se na dotrajalu infrastrukturu, stanovnika koji ne mogu lako da se zaposle, niti da rade, a drugi je geto ostatak Srbije, sa ispražnjenim selima, gde nema ko da radi. Konstantna priča koju smo slušali godinama o tzv. ravnomernom regionalnom razvoju je dakle odavno čista iluzija.

Beograd je znači, još pre pojave kovida 19, postao geto, koji čini gotovo trećinu stanovništva Srbije i sa neizgrađenim metroom, zastarelom infrastrukturom, ogromnim saobraćajnim i drugim problemima, postao neprijatno mesto za život. Još ako se grad zatvori, kao što se govori ovih dana, zbog nečije neodgovornosti oko širenja zaraze korona virusom i teškog kontrolisanja žarišta te zaraze, postaće zaista pravi geto.

Autor je arhitekta iz Beograda