Dogodilo se na današnji dan

To je način da se, makar selektivno, podsetimo na događaje ili lica koja su ostavila značajan trag svojim delovanjem ili značajno (presudno) uticale na kulturne ili istorijske tokove.

To nije nova praksa jer se u publikacijama, čak i u poljoprivrednim kalendarima sa početka prošlog veka, mogu naći takvi podaci, mada su neki od njih vremenom izgubili na značaju.

I ne samo na opštem nego i na ličnom planu ovakvo podsećanje ima primenu: Primerice, na jučerašnji dan (25. februara) navršile su se 44 godine kako je ovaj autor izašao kao civil iz VP 7197/2, a na sutrašnji dan (27. februara) rodilo mu se prvo dete…

Naravno, da bi se pripremila ovakva rubrika, kao za poslednju stranicu Danasa, potrebno je istraživanje i selekcija najvažnijeg.

U deceniji koju ostavljamo za sebe postoji jedna olakšica: Svaki ovakav prilog može da se započne sa: „Predsednik je održao vanrednu konferenciju za štampu…“, a da se ne pogreši ni u datumu, ni u godini.

Ali jedna, koja se dogodila na današnji dan tačno pre godinu, po svojoj nepromišljenosti (nadmašila je i onu čuvenu „žutu“ iz 2008, kada su Tadić i Dinkić obećali da će Srbija profitirati od svetske ekonomske krize), po svojoj besramnosti, zaslužuje posebno mesto u istoriji beščašća, inače bogatoj takvim likovima i događajima.

Nju je naravno održao lično predsednik, bez predsednice vlade koju je tog dana poslao u Loznicu „da radi svoj posao“ (?!), ali pojačan timom lekara „Ovo su najstručniji ljudi u našoj zemlji, divni lekari“, rekao je pokazujući širokim pokretom ruke na likove iza sebe, kao Bajaga kad pokazuje orkestar. Nakon što je pozdravio „drage građane“ i „uvažene“ novinare, saopštio je da u Srbiji nema korone i da se šire samo laži i neistine, pa nas je raširenih ruku i očiju u nepoznato uverio kako su dogovorene kompletne mere i sve je predviđeno do najsitnijih detalja pa nećemo imati nikakvih problema sem izazivanja panike, a zna se ko to radi.

Ipak, valjda u nastupu trenutne iskrenosti, rekao nam je da je od svega shvatio samo jedno – svi moraju da peru ruke – da bi se opet vratio na stručni nalaz da je to (ta korona) „mnogo slabije od gripa“ i zamolio „dragi narod“ da ne kupuje konzerve i brašno (to je ionako planirao da deli pred izbore), te zamolio „da od lažova ne prave nacionalne heroje“.

Proći će, dakle, brzo ova gungula, a Ministarstvo zdravlja će dva puta dnevno (u 8 i 18) izveštavati. Konačno, kazao je nasmejan onim svojim preširokim osmehom od uva do uva, našao je sebi dodatni razlog da popije po jednu čašicu dnevno, valjda u podrumu.

A onda je buduća medijska zvezda dr Kon (pre no što je počeo da lupa, čak i šakom o sto) rekao da ovakav medijski udar ne odgovara stvarnoj pretnji jer je samo 137 umrlih i 6.027 hospitalizovanih, 2,3 odsto smrtnosti, a u Kini i niže od dva, odnosno 10 puta manje u odnosu na projektovanu situaciju – daleko od toga da može da utiče na ukupni život.

Potom je dr Mijomir, onaj koji se, po predsedniku, borio i sa variolom verom (onako kako se i ovaj autor u tim godinama mogao da bori), rekao da se boji da će sve ovo biti iskorišćeno za „neki haos“ – a ono ozbiljna država!

Konačno, čorbu je zapržio Lepi Brka Nestorović čuvenom konstatacijom: „Ne mogu da verujem da narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja se uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji. Bio sam protiv poručivanja maski i testiranja (potpuno besmisleno). Nema razloga za paniku, apelujem na ljude da prestanu da gledaju televiziju (bravo za taj apel!). Evo, žene, da kažem za žene, znači definitivno estrogeni štite žene… Što se žena tiče – vi slobodno u šoping, u Italiju. Čujem da će sad da bude veliki popust, pošto niko živi neće da dođe… (iza njega ne traje smeh, već cerekanje predsednika i preživelog veterana iz rata protiv variole.)

Tako je, dakle, sve počelo… A u šta se izrodilo – nije potrebno da se ovde piše i podseća. A i bolno je. O tome da su zatvorene granice, ustanove, objekti, da su (nemilosnije od prestupnika) zatvorene „naše bake i deke“, uveden potpuni višednevni policijski čas, a na ulice izvedeni maskirani vojnici sa dugim cevima i prstom na obaraču…

Dokle je to otišlo neka svedoči slučaj ostarelog komšije u rodnom selu ovog autora, koji je sa naramkom sena trčao u štalu da nahrani i napoji jedinu mu preostalu kravu jer je od pet po podne počinjao policijski čas!

I nakon te istorijske konferencije, umesto izvinjenja, dobili smo (rečnikom boksa) direkt u mozak, u zdravu pamet: „Ne mogu da trpim tu nepravdu da neko napada ove lekare ovde, da ljudi napadaju doktora Nestorovića, da napadaju ljude koji su ozbiljni i odgovorni… Govore Najsmešniji virus! Nemojte da lažete! Niko nije rekao da je najsmešniji virus! Niko! I nemojte da lažete!“

Do danas, bar prema zvaničnim podacima, imamo skoro pola miliona zaraženih, i bližimo se broju 4,5 hiljada umrlih, među kojima je više od 100 zdravstvenih radnika, neumornih boraca sa prve linije fronta. Nekima su ovi brojevi previsoki; nekima niski jer su uvereni da su svojim delovanjem sprečili da budu mnogo viši.

Prerano je da se o tome presuđuje i premalo je činjenica kojima se može verovati.

Jedno je sigurno: Predsednik ne da narod, kao što nije dao sve ono ranije – od Gazivoda, pa do Gašića, Malog i Babića. Naravno, i vlast (gorima od sebe).

Pod njegovom vrednom i moćnom rukom postajemo svetska sila u vakcinisanju. Bar tu je prosto: Prijaviš se, i čekaš red da te pozovu. I, mora se priznati, to ide mnogo brže od onoga kada se – vođen prvim od hiljada potonjih obećanja predsednika: Da će svakog jutra ustajati u cik zore (ako ne probdi u podrumu) i primati građane – prijaviš, i čekaš da te pozovu.

Ili da te privedu.

Autor je književnik