Dogodine na Dorćolu

Usput su kerberi pakla, koji nazivamo Srbija, dostavili Sofiji Todorović, direktorki Inicijative mladih za ljudska prava, praseću glavu i time poslali jasnu poruku da nam je slađe da prigrlimo ovo nacionalističko ništavilo u kojem živimo, nego da napravimo bilo kakav korak unapred, koliko god on bio marginalan.

No, već godinama se ovaj festival, poput Prajda, bori protiv svakojakih grupacija zavetnika, ljubitelja nebeskog carstva, krstaša, nacista, manijaka u mantijama, huligana i ostalih vucibatina, koji ne bi znali da pokažu na mapi gde su Kosovo & Metohija, ali im je jako, jako, jako bitno da se ova manifestacija ne održi.

A sada ozbiljno, dakle, Kosovo je nezavisna država. Ne postoji ni promil šanse da se ono ponovo vrati i integriše u celoviti sastav ove države.

I autor time nije otkrio nikakvu toplu vodu, jer tu priču svi znaju, ali niko ne želi da je kaže javno. Ili zbog svojih ličnih interesa, ili se jednostavno plaši, ili je dovoljno lud da veruje u izgubljenu stvar. Ovaj treći razlog je, čini mi se, najčešći.

Znaju svi oni dobro šta se desilo u Srebrenici, šta se desilo sa Kosovom, šta je bilo u Kninu, šta se radilo u Vukovaru, Višegradu, Prijedoru.

Sve to znaju, samo im ne odgovara takva istorija, pa prave neku svoju.

Ali, kad-tad, krenuće da ispadaju leševi iz ormana. Prepun je.

Politička vrhuška sve to dobro zna, ovo je, razume se, pušteno da se mlatimudani koji veruju u carstvo nebesko, Miloševićev amanet i Ćosićev kult smrti, a vala i moja malenkost, zamajavaju, dok satrapi iz Srpske napredne stranke stvaraju kapital uz pomoć kartela.

Ali, I can’t help but wonder, šta jedan običan građanin očekuje da će se desiti sa tim Kosovom, ako se kaže da je ono zauvek izgubljeno?

Hoće li ova zemlja nestati sa lica Zemlje?

Hoćemo li izgubiti taj nekakav identitet koji se vezuje sa tu srbijansku Valhalu? Hoće li nas spopasti Lazareva kletva?

Hoće li svako novorođeno dete umreti, a sa neba padati skakavci i žabe?

Lakše je verovati u te ezoterične ludorije, nego da se građaninu Srbije racionalno objasni šta, kada, gde, ko i zašto je uništio svaku nadu da to parče zemlje ostane u sastavu ovog kazamata.

Pripadnik ove zemlje ne zna da je još pre skoro jedan vek srpska vojska napravila takve zulume, koji se ne mogu rečima opisati, pa je Dimitrije Tucović ipak to učinio.

Možda bi ga trebalo podsetiti, ako već nije obavešten o tome, da albansko stanovništvo na Kosovu nije moglo da se školuje, pa su morali da se uče po kojekakvim budžacima i podrumima.

Da je tamo upravo ta vojnička čizma otvarala vrata mnogih domova, izvlačila ljude napolje, pucala im u potiljak, strpavala ih u jednu prostoriju pa bacala granate, a potom u jame zatrpavala.

Džaba pišu ove novine već dve decenije o hladnjačama i masovnim grobnicama po Srbiji u koje je ta veličanstvena i časna vojska morala da sakriva albanske leševe, ako se slučajno zapadnjaci spuste na zemlju, pa da ne dobiju duplo po tamburi i da imamo novi Nirnberški proces.

Hoće li vojska da se vrati i nakon proterivanja građana srpskog porekla sa tog zemljišta, da malo dodatno dokuva čorbu, pošto tokom devedesetih to nije dovoljno učinila.

Zbog svega toga je mnogo lakše da srbijanska javnost razvratno flertuje sa psihodeličnim perverzijama u obliku Kosova, dok naprednjačkoj kamarili, odgovornoj za ovaj ratnohuškački inferno u kojem živimo, kojoj evidentno, bez pardona, prolaze sve afere i skandali, muljaže i prevere, spletkarenja i skidanje kajmaka, smeši se svetla budućnost među ljudima koji se bave mističnim i drevnim problemima, dok mu oni skidaju poslednji sloj kože sa leđa.

Zato ona krilatica „Dogodine u Prizrenu“ služi kao šargarepica, dok u stvari ne mogu pošteno ni do Dorćola da stignu. Sve je ovo samo simulacija.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.