U proznim i filmskim delima koja smo nekada gledali i čitali o apokaliptičnoj budućnosti i koja smo kategorisali kao distopijsko viđenje budućnosti, misleći da je nemoguće da se tako nešto nama zaista i desi, sa gađenjem smo gledali na političku represiju, totalitarizam, obespravljenog pojedinca.
Međutim, stvarnost koju danas živimo tera nas da postavimo sami sebi pitanje – živimo li trenutno distopiju u njenom najokrutnijem i najpotpunijem obliku.
Razarajući ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, zemljotresi i poplave, odnosno prirodne katastrofe začinjene ljudskom glupošću polako nas dovode do planetarnog armagedona.
Stvar je utoliko tragičnija kada pogledamo Srbiju i Zapadni Balkan gde se ponovo zvecka oružjem, gde autoritarni režimi nemaju više pardona ni prema svom sopstvenom življu.
Nedavna tragedija u Jablanici uzrokovana kišom i poplavom, onom apokaliptičnom, literarno predviđenom u delima Dobrila Nenadića, ukazuje na bestijalnost gladi za beskrupuloznim sticanjem kapitala na štetu malih i običnih ljudi koji zbog potkupljenih bitangi moraju da, u bukvalnom smislu, spašavaju sopstvene živote.
Kamenolom u Jablanici je paradigmatski prikaz i dokaz da balkanske autoritarne vlasti ništa drugo ne interesuje do ogromnog sticanja ličnog bogatstva u stilu što bi Englezi rekli „take money and run“.
Režimi Zapadnog Balkana kao i diljem sveta stvorili su grupe povlašćenih koji mogu da rade bukvalno šta im je volja i da za to ne snose nikakve zakonske konsekvence, te da slobodno mogu da prave, na primer, paravojne formacije, ili da sa prirodom rade šta im je volja, na bilo kom mestu na kom se za to ukaže potreba ili korist.
Tako ćemo po Srbiji da pravimo mini hidroelektrane van kontrole i zakonske regulative, na privatnim zemljištima pravićemo kontrolne bušotine jer možda tu ima recimo nekog zlata, litijuma ili već bilo čega što je šatro čovečanstvu potrebno…
Pametnjakovići su u Jablanici, blizu naseljenog mesta napravili ogroman kamenolom koji se zbog nestručnog rukovođenja i javašluka odronio pri prvoj pobuni prirode.
Logično pitanje posle jedne ovakve katastrofe u Hercegovini je – šta će se desiti kada u Jadru, takođe blizu naseljenih mesta, budu kopali litijum zalivajući ga sve sa sumpornom kiselinom. Šta će se desiti sa podzemnom savskom i drinskom žilom i kakvu će katastrofu to izazvati?
Koliko će biti potrovan ceo biodiverzitet i koliko će se zemlja u tom području sleći, kakva će klizišta izazvati?
Koliko ljudi smo spremni da žrtvujemo zarad profita od koga će korist imati samo uzak krug odabranih i vernih našem voždu Aleksandru Vučiću koji se proteklih nedelja predstavio kao najagresivniji portparol i lobista jedne multinacionalne kompanije zvane Rio Tinto?
Trgovina državom i sopstvenim narodom kroz bezobrazluk i ubeđivanje da je to što on radi jedino ispravno i najbolje je jezivo, pa svaki normalan čovek prosto mora da se zapita da li je ovo moguće uz zaključak da smo dostigli vrhunac distopijske tačke naših dosadašnjih života.
Dok smo mi zbunjeni i zgroženi, on žrtvuje narod na Kosovu, prodaje narod u Srbiji i zvecka oružjem u odnosu na sve komšije iz nekada nam bivše države.
Crna Gora se pokoriti mora, sa Hrvatima ponovo žestoka ratna retorika, dok se BiH drži u stanju političke nestabilnosti kojom se razbija u paramparčad preko Milorada Dodika i Republike Srpske.
Dakle, na sve to taj nesrećni litijum mu dođe kao šlag na tortu zla koju nam predsednik skoro svaki dan servira zalogaj po zalogaj preko svojih medija, dok narod onako gladan sa dva jajeta dnevno čeka još.
Dok mi Srbi to sopstveno zlo sami ne oteramo, dotle ćemo gladni i jadni živeti ovu zastrašujuću realnost bez bilo kakve mogućnosti da izbegnemo još suroviju distopijsku budućnost.
Autor je novinar iz Šapca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.