Dokazani borci protiv nasilja

Parafrazirajući ga, ako je rat najdrastičniji oblik nasilja među ljudima, onda je fašizam nasilje među narodima. Musolini, sa svoje strane, definisao je da je ideološko srce fašizma nacionalizam. Duško Vujošević i Mirjana Karanović, kao javne ličnosti, sigurno nisu poznati samo po izuzetnim dostignućima u profesijama kojima se bave, već po svojim antinacionalističkim i antiratnim stavovima koje su beskompromisno, sa puno ubeđenja i građanske hrabrosti isticali tokom svih ovih godina, a posebno u vreme ratova za teritorije 90-ih godina prošlog veka. Dakle, njih dvoje su dokazani borci protiv nasilja. Pretpostavljam da su to bili razlozi zbog kojih su ih organizatori građanskog skupa „Stop krvavim košuljama“ pozvali da se obrate. Međutim, Duško Vujošević i Mirjana Karanović nisu govorili na predmetnom događaju iako su bili najavljeni i uprkos tome što se oko 5.000 ljudi, prema navodima organizatora, odazvalo ovom pozivu, a većina i iz želje da baš njih čuje.

Problem nije toliko u tome što oni nisu govorili, već opskurni razlozi kojima se opravdava uskraćivanje njihovog prava, kad su već pozvani, da iznesu svoje mišljenje o nasilju, odnosno protiv istog. Navodno postojala je mogućnost izazivanja incidenata od strane organizovanih grupa nasilnika, ako bi njih dvoje govorili, koje bi potom vladajuća koalicija mogla da iskoristi kao argument protiv organizatora da ovi navodno izazivaju incidente. Drugo obrazloženje jeste da ove ličnosti izazivaju podele, tj. da deo „desničarski“ orijentisanih političkih snaga nije želeo da oni učestvuju na tom skupu, te su zarad „sabornosti“ organizatori odlučili da sklone „nepodobne“ govornike, koje su prethodno sami pozvali i najavili, i na čijem su autoritetu učvrstili privlačnost upućenog poziva građanima i građankama na okupljanje.

Moguće je da bi se neki incident i dogodio, a možda i ne bi, to je samo pretpostavka, ali tu dolazimo do osnovnog paradoksa predmetnog dešavanja, navodna pretnja nasiljem je onemogućila dvoje ljudi da govore na skupu protiv nasilja, da slobodno iznesu svoje mišljenje protiv istog. Organizatori protesta protiv nasilja, promenivši svoju odluku o govornicima usled navodne pretnje nasiljem, ustuknuli su i kapitulirali pred tim istim nasiljem, odnosno strahom. Odgovor na moguće nasilje, u takvim i sličnim situacijama, nije uzmicanje već nenasilno suprotstavljanje, suočavanje i ogoljivanje istog i njegovih aktera metodama pasivnog otpora. Izolovati, identifikovati i onemogućiti nasilnike (uniformisane ili ne) postavilo se svojevremeno kao izazov i na jednom skupu 1992. godine. Naime, tada se na platou ispred Pravnog fakulteta okupilo nekoliko hiljada studenata u znak protesta protiv Miloševića, a među njima je bilo i nekih koji su želeli da isprovociraju incident. U jednom trenutku, blizu stepeništa, krenulo je nekakvo koškanje, reagujući na ovu pretnju, mi, organizatori, smo pozvali studente da, ako podržavaju naše zahteve i naš skup, sednu i ne odgovaraju na provokacije. Svi studenti, osim par nasilnika koji su ostali da stoje, seli su. Tako su nasilnici bili razotkriveni i onemogućeni u njihovoj nameri, te je nakon nekoliko minuta skup mogao da se nastavi bez ikakvih incidenata.

Pretpostavljam da su organizatori predmetnog skupa prošle sedmice upoznati sa metodama nenasilne borbe, pa su ipak odabrali da se povuku pred navodnom pretnjom nasiljem. Dakle, onda se radi o nečem drugom. Izgleda da niko nije očekivao, pa ni sam organizatori, da će se toliki broj građana i građanki odazvati na apel koji su svojim imenom potpisali Trifunović, Vujošević i Karanovićka. Ispostavlja se da je ipak glavni razlog otkazivanja njihovog nastupa to je da tzv. „desničarima“ nije odgovaralo da dvojac Vujošević – Karanović istupi i govori pred toliko okupljenih, tj. da šire njihove ideje protiv nasilja, koje su u suprotnosti sa njihovom idejom o nasilju. E onda se postavlja pitanje, kakav je to protest protiv nasilja, a za slobodu od nasilja, kada se onemogućava najavljenim govornicima da govore? I kako može postojati podela oko pojma nasilja? Šta je to što toliko smeta određenim tzv. „desničarima“? I opet smo i tu dobili naknadno obrazloženje, da su njih dvoje svašta govorili protiv Srba, a u suštini oni nikada nisu govorili protiv Srba već protiv srpskog i bilo kog drugog nacionalizma. Međutim, ispada da po „desničarima“ onaj ko je protiv nacionalizma, taj nema pravo da se bori protiv nasilja, a sledstveno tome nema ni pravo na slobodu od nasilja. Ako njima smeta to šta Vujošević i Karanovića govore na nekom skupu kada su opozicija, kako će se postaviti prema njima kada bi bili na vlasti? Ako opozicioni „desničari“ tvrde da su vladajući „desničari“ protiv slobode govora jer im onemogućavaju nastupe u sredstvima javnog informisanja, opozicioni „desničari“ nisu ništa bolji kad onemogućavaju slobodu govora na javnim skupovima, i da stvari budu gore, sebi daju za pravo da na tuđem skupu, na kom su navodno publika, uređuju ko će biti domaćin. Ispostavlja se da je iznad svega merilo stepena slobode od straha u Srbiji mogućnost da Vujošević, Karanovićka i drugi koji misle kao oni slobodno iznesu i ravnopravno brane svoje ideje kako na javnom skupu tako i u sredstvima javnog informisanja.

Autor je advokat i građanski aktivista iz Beograda