Dokle će prošlost biti naša budućnost?

Pojednostavljeni prikaz stvari bi bio da je to divljanje huligana kojima će država stati na put. Nažalost, takav stav ne bi bio ni približan istini.

Problem je mnogo ozbiljniji i leži u dubokoj podeljenosti i regresiji osnovnih demokratskih prava i sloboda u našem društvu.

Primera radi, nacionalni elektronski mediji ne obezbeđuju ni minimum pluralizma mišljenja (što im je obaveza kao korisnicima javnog dobra – nacionalnih frekvencija), javne institucije su degradirane i oslabljene, korupcija cveta, ustavna podela vlasti je praktično iščezla (a premijerka predsednika Republike naziva „šefom“), izbori su se pretvorili u političku farsu sa unapred poznatim ishodom a uloga opozicije koja je na njima učestvovala se svela na kandidaturu za „opozicione fikuse“ u parlamentu u kojem vladajuće stranke drže više od 95% mandata.

U takvoj situaciji frustracija u mislećem i slobodoljubivom narodu postaje ogromna i sve teža za obuzdavanje. A kada frustracija eksplodira, dese se neredi koje smo gledali na ulicama širom Srbije.

Ovakav gnev građana, koji se deset puta nakon ispaljenog suzavca vraćaju da nastave obračun sa policijom, autor ovog članka ne pamti.

Da stvar bude gora, ispada da se danas samo na ulici može ostvariti zaštita prava.

Tako su se studenti izborili da ne budu ponovo izbačeni iz domova, a Beograđani da ne budu ponovo kažnjeni policijskim časom.

Lično spadam u ljude koji nasilje nikada ne opravdavaju. Gađati policiju kamenicama je jednostavno nedopustivo.

Ali je u gradaciji nedopustivog još gore kada ta policija brutalnom silom i prekoračenjem svojih zakonskih ovlašćenja bestijalno prebija građane koji ne pružaju otpor!

Svi smo videli snimke strašne policijske brutalnosti – koja je za cilj imala samo da isprebija i zaplaši narod.

Pokušaji opravdavanja takve policijske brutalnosti su jadni, bedni i patetični!

Jer čak i da je neko od tih brutalno prebijenih građana učestvovao u napadima na policiju, u trenutku kada je savladan i ne pruža otpor policija nema prava da nastavlja sa primenom sile!

Takav se onda hapsi i privodi radi procesuiranja. Umesto toga, mi smo svedoci brutalnog prebijanja građana koji se onda ostavljaju da tako prebijeni leže po ulicama.

To neodoljivo asocira na Njegoševe stihove „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“.

Pitanje je kuda dalje i dokle će prošlost biti naša budućnost? Autor ovog članka je imao 11 godina kada se desio onaj 9. mart. Tada sam gledao na televiziji tenkove na ulicama i policiju koja prebija svoj narod.

Danas su moja deca tih istih godina, a na televiziji gledaju te iste ružne scene. Jedna stvar je izgleda ostala ista – i tada i danas je policija prebijala „huligane“, „državne neprijatelje“ i „strane plaćenike“. Moj osećaj kao roditelja je poražavajući u pogledu toga kakvu zemlju ostavljamo našoj deci.

Posle 20 godina vratili smo se 30 godina unazad.

Najveća odgovornost je sada na vlasti.

Onog trenutka kada je „izabran“ parlament u kojem vladajuće stranke imaju 95% mandata, ovako nešto je postalo samo pitanje vremena. Jer kada se drugačije mišljenje ne čuje u parlamentu, čuće se na ulici.

Opozicija je izašla sa četiri zahteva koja deluju razumno i kao minimum kompromisa za početak istinskih razgovora. Sada ostaje da se nadamo da će vlast prihvatiti razgovor umesto sukoba.

Autor je advokat u Beogradu