„Dokle ćeš, najzad, Vučićeviću zloupotrebljavati…“: Postoji li zakonski način da se zaustavi objavljivanje laži u Informeru?

Dokle ćeš, najzad, Vučićeviću, zloupotrebljavati strpljivost našu?

Koliko će nas još izigravati to tvoje besnilo?

Dokle će se razmetati tvoja neobuzdana smelost?

Ne osećaš li da su otkrivene tvoje namere?

Ne vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih?

Za koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošlog, ili pretprošlog petka, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio?

Slične salve negodujućih pitanja u našoj je javnosti izazvao Dragan J. Vučičević, glavni urednik i vlasnik tabloida INFORMER i gledano iz vizure predsednika Srbije jedan od najuglednijih novinara i moguće njegov najpouzdaniji branitelj.

Takva su pitanja u javnosti, već prilično oguglaloj na beskupuloznost, laži i destruktivnost srpskih tabloida, ponovo eksplodirala kad je Informer 18. maja 2022. na svojoj naslovnoj strani objavljujući i fotografije njihovih lica napisao kako nekoliko opozicionih političara preti ubistvima i silovanjima dece.

Takva optužnica sa naslovne strane, dosad bez presedana, nesumnjivo je dala značajan doprinos povećanoj izlaznosti građana i njihovom revoltu 19. maja kada je u Beogradu održan najmasovniji protest građana odtkad Srbijom vladaju Vučić i Srpska napredna stranka.

Postojeća zakonska rešenja, naizgled, nisu u stanju da spreče ekscese poput ovog, jednog od najgorih u dugoj istoriji beščašća novinara u koje se ubrajaju i oni koji rade u ovdašnjim tabloidima.

Zakon o javnom informisanju i medijima sudsku zaštitu pruža samo onim licima koja su neposredno pogođena pisanjem medija, kao i uskom krugu pravnih lica koja za to, opet, moraju imati saglasnost lica na koje se pisanje odnosi.

Čak i tada, u mnogim od tih slučajeva same žrtve informerskog “novinarstva” često nisu u mogućnosti – iz različitih razloga – da traže pravdu pred sudom.

Posledice takve situacije su vidljive upravo iz načina izveštavanja samog Informera, kao i iz pisanje tabloidne mu sabraće – posebno nakon poslednjih tragedija koje su pogodile celo društvo – koji se često i bez ikakvih posledica oglušuju o dužnosti propisane Zakonom o javnom informisanju i otvoreno krše standarde postavljene Kodeksom novinara Srbije.

Postoji li ipak neki zakonski način da se stane na put neobručenom blasfemičnom divljanju tiražnih tabloida?

Zapravo, POSTOJI!

Zakon o javnom informisanju i medijima ipak predviđa jedan, drastičan, instrument koji do sada nije bio predmet pažnje šire javnosti.

Član 59 Zakona o javnom informisanju i medijima propisuje da se distribucija pojedinih informacija ili medijskih sadržaja može ZABRANITI ako je to neophodno u demokratskom društvu. I ako se u informaciji poziva na akt neposrednog nasilja prema licu na osnovu rase, nacionalne pripadnosti, političke pripadnosti, veroispovesti, seksualne opredeljenosti, invaliditeta ili drugog sličnog svojstva, a ukoliko zbog objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna i nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način.

Zabrana se može odnositi na distribuciju informacije, zabranu širenja takve informacije putem drugog medija i, u najdrastičnijim slučajevima, na oduzimanje primeraka novina koji sadrže tu informaciju. ako se svrha zabrane može postići samo na taj način.

Po ovom osnovu takvu odluku, o zabrani rasturanja štampe i širenja informacije, donosi Viši sud, po predlogu Višeg javnog tužioca.

Osnovna pretpostavka na kojoj bi primena jednog ovakvog instituta u demokratskom društvu trebalo da počiva je shvatanje javnog interesa u sferi javnog informisanja koje podrazumeva upravo zaštitu i razvoj ljudskih prava i demokratije i unapređivanje novinarskog profesionalizma.

Problem nastaje kada se uzme u obzir ko je u konkretnom slučaju ovlašćen da takvu meru inicira (tužilaštvo koje je praktično u otvorenom ratu sa javnošću nakon skandala koji je nastao usled premeštaja zamenica javnih tužiteljki Savović i Paunović), protiv koga se očekuje primena te mere (lista i urednika koju su bez ikakvog zazora objavili intervju sa osuđivanim silovateljem) i kakvi su sudovi od koji se očekuje da takvu odluku na kraju i donesu (a koji su nedavno osudili jedan medij zbog objavljivanja imena lica koji su taj medij tužila!).

U praksi se pokazalo, i to je ono što je možda najgore od svega, kako svaki od ovih subjekata ima jedno prilično osobeno shvatanje javnog interesa koje međusobno dele, a koje podsticanje na nasilje protiv političkih protivnika (što je i slučaj Informerove optužbe za pozivanje na silovanje dece) ne smatra nekompatibilnim sa standardima koje, po njima, podrazumeva demokratsko društvo dokle god je to podstivanje „ispravno adresirano“.

Ako to nije najjači argument za otpočinjanje mukotrpnog posla isušivanja močvare i gliba u kojem se svi nalazimo šta onda jeste?

Ali neka ovaj blog završi s Ciceronom, kako je i započeo:

„Bila je, bila nekad u ovoj državi vrlina da su hrabri ljudi opasna građanina obuzdavali težim kaznama nego najljućeg neprijatelja. Imamo senatsku odluku protiv tebe, Vučićeviću, oštru i tešku, postoji državno rešenje i ugled ovog reda; ali nas, kažem otvoreno, konzula nema!“

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa. 

Tekst je prvobotno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju