Doktorat bez nauke nije ideja Siniše Malog

Nedavne odluke stručne i etičke komisije i nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka bile su upravo to dvoje, osporeni doktorat je dobio stručno-etičko-nastavno-naučno-organizacionu potvrdu da, uprkos izvesnom prepisivanju (!), u njemu ipak ima naučnog doprinosa (!?), dok je istovremeno deo akademske zajednice, kome i sam pripadam, ovo doživeo kao udarac ispod pleksusa. Bio je to nizak udarac, ali po važećim pravilima, tako da se borba nastavlja; trenutno smo u uglu i traje odbrojavanje, a koliko se meni čini, do kraja nam sledi samo još koji direkt i – nokaut.

I tako, dok je jedan deo akademske populacije u nokdaunu, pitam se kako, izvinite na pridevu, obični građani Srbije uopšte mogu da shvate sve ovo što se događa oko doktorata Siniše Malog? Srbija po nekim procenama ima više funkcionalno nepismenih nego onih koji poseduju visokoškolsku diplomu, pa većina ljudi o univerzitetima ili misli sve i svašta – u rasponu od strahopoštovanja do totalnog omalovažavanja – ili o njima ima potpuno zamagljenu predstavu.

Na slabu obaveštenost pomislim uvek kad me neki stari poznanici kurtoazno upitaju radim li još uvek na fakultetu i je li istina da sam bio rektor, pa kad objasnim da nisam bio to, već dekan, oni tek tad zazvižde od iznenađenja i još većeg uvažavanja, da bi na kraju upitali: „A jesi li i doktorirao?“ Ne držim da je poznavanje aktuelne strukture zvanja i dužnosti na univerzitetima neophodno, ali smatram da građani imaju pravo da znaju šta se dešava u našem visokom školstvu. S tim u vezi i da se pitaju kako je moguće da jedan od najbolje rangiranih univerziteta u ovom delu Evrope ne može godinama da se izbori s problemom jednog osporenog doktorata?

U ovom tekstu sam se prihvatio (nemogućeg?) zadatka da im to barem delimično objasnim.

Postoji nekoliko razloga zašto su ovakvi slučajevi u našem visokom obrazovanju mogući i ja ću ovde navesti samo dva koje smatram najvažnijima. Ni za jedan od njih nije kriv Siniša Mali.

Prvi razlog je taj što kod nas naučno najslabiji sektor visokog školstva proizvodi isuviše mnogo doktorata. Naime, oni delovi univerziteta koji su prvenstveno okrenuti tome da se znanje prenese, ali bez obaveze da se pritom i neko novo znanje i kreira, imaju slab potencijal za izvođenje doktorskih programa. Reč je o ustanovama koje mahom proizvode buduće zaposlene u državnoj administraciji, to znači jedna grupa državnih fakulteta i gotovo čitav privatni sektor.

Svako povećanje broja doktorskih disertacija u ovom delu visokog obrazovanja automatski znači i povišen rizik da će se pre ili kasnije dogoditi neka devijacija, recimo, da u doktoratima uopšte nema nauke ili da je nešto malo i ima, ali da je prepisana. Pored toga, nekontrolisana proizvodnja doktora nauka u ovim strukama uvek će značiti i otvoren poziv za sticanje doktorata bez pravih istraživanja i na brzinu, bez muke, ali s verom da će se sve na kraju ipak dobro završiti.

Drugi problem je sistem odlučivanja na našim univerzitetima. Dok u svetu sve počiva na odlukama pojedinaca koji su za to i najkonkretnije odgovorni, a koje su jače od svakog preglasavanja na različitim akademskim „radničkim savetima“, mi se u Srbiji i dalje igramo samoupravne skrivalice.

Kod nas stručnjaci ulaze u komisije i formalno imaju pravo odlučivanja, ali se kasnije sve obesmišljava deljenjem njihove odgovornosti s različitim univerzitetskim i fakultetskim telima. Na kraju, od ličnog polaganja računa ne ostaje ništa, svu odgovornost preuzima glasačka mašina koja uglavnom reaguje onako „kako vetar duva“. Sopstveno mišljenje, a katkada i hrabrost da se ono iskaže, na našim nastavno-naučnim većima obično ostaju ispred vrata.

Nije reč o tome da su nam procedure nepotrebne, one svuda postoje i to nije upitno, ali kod nas je razoreno ono najvažnije – poverenje i odgovornost. Poverenje ne možete dodeliti procedurama, već samo ljudima, osobama sa imenom, prezimenom i svešću da se i jedno i drugo može nepovratno ukaljati i da se s tim stvarima nikada ne igra.

Ovlašćenja koje profesori dobijaju svojim zvanjem, kao i najličnija moguća odgovornost koja iz toga proističe, jesu stubovi na kojima počiva univerzitetsko obrazovanje, barem u društvima gde se drži do njegovog kvaliteta. Kod nas je isuviše mnogo pojedinaca koji se ne odriču autonomije i ingerencija, ali se klone preuzimanja odgovornosti, tako da se u mnogim kritičnim situacijama samo kriju iza svojih katedri, departmana, nastavno-naučnih veća fakulteta i drugih sličnih „poslaničkih klubova“.

Zbog toga mislim da Siniša Mali ne snosi glavnu krivicu. Ideja da je doktorat bez nauke moguć, njemu nije došla slučajno, već tako što je i sam mogao da vidi kako se dolazi do doktorata u nenaučnom sektoru. Ne bi me mnogo iznenadilo ni da sve ovo i nije bila izvorno njegova ideja, već onih koji čitav sistem doktoriranja u tim oblastima mnogo bolje poznaju.

Da je ministar kojim slučajem hemičar ili biolog, a ima i takvih političara, zar ne, ovakva avantura s doktoratom teško bi mu pala na um, njegovim potencijalnim mentorima još teže. I sama reakcija glavnih aktera ovog spornog doktorata ukazuje na odsustvo naučne svesti. Neko ko zaista radi u nauci i zna šta je doktorski projekat, o kakvim je tu naporima reč i o kakvom odricanju, dobro zna i to da biti optužen za plagijat posle jednog takvog posla nije stvar koja se rešava dugogodišnjim proceduralnim iscrpljivanjem i to onako usput, ravnodušno, dok se obavlja nešto mnogo važnije. Za svakog pravog istraživača takva optužba je katastrofa i dok se ona ne reši nema mirnog sna.

Ali ni za to što je relativno jednostavna optužba za plagijat postala beskrajno proceduralno nadmudrivanje nije odgovoran Siniša Mali. Krivica, kao što rekoh, leži u sistemskom anuliranju lične odgovornosti u dugotrajnim akademskim sporovima u našem visokom obrazovanju. Siniši Malom takva situacija odgovara, ali on za nju nije kriv. On mora da snosi političku odgovornost, jer svaki pokušaj prevare ne ide sa društveno odgovornim poslom, ali je njegova akademska krivica sporedna.

Veći su krivci oni koji se ni danas ne bave razlozima koji su i nas i Sinišu Malog uopšte doveli u ovu poziciju, već samo gledaju kako da i njega i naš najveći univerzitet iz svega ovoga izvuku sa što manje posledica. Nažalost, bojim se da win-win strategija ovoga puta neće biti moguća, a oni koji misle da su veliki univerziteti u stanju da progutaju i male plagijate, varaju se.

Na kraju jedno razjašnjenje za one koji se mogu upitati zašto je ovaj tekst intoniran tako kao da je već utvrđeno da je doktorat Siniše Malog zaista plagijat, a reč je ipak o tome da i dalje postoje samo mišljenja dveju suprotstavljenih strana? Tekst je moj lični stav, na koji imam pravo i koji sam bez rezerve već iskazivao potpisivanjem raznih peticija. Do stava sam došao uvidom u argumentaciju obeju strana i proveravanjem onoga šta sam tamo pročitao. I da, naravno, pritom sam dobro pogledao i to koji su ljudi na jednoj, a koji na drugoj strani i odlučio se. Kao što rekoh – presudno je pokloniti poverenje odgovornim ljudima.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU