Dolazi nam drug Putin

Razlika je samo u širini cevi i zavrtnju… I naravno u načinu umiranja.

Zašto se uvek kod velikog broja Srba, pored straha koji osetimo kada se spomene ime Rusije, javlja i griža savesti i osećaj kao da im stalno nešto dugujemo.

Pozivamo se na vekovno bratstvo i prijateljstvo. Pravoslavlje je najbitnije u našim odnosima. Jedne smo vere. Iste crkvene pesme pevano. Isto se krstimo… Pa, ipak Rusi podviše rep i pobegoše iz Prištine i sa Kosova, kad nam je bilo najteže.

Tada je u ruskoj Dumi izračunato da će mirovne operacije na Kosovu zemlju godišnje koštati 69 miliona dolara i 60 miliona rubalja.

Mnogo para za malog pravoslavnog brata u nevolji.

Kažu, da se Rusi sa bolom sećaju televizijskih prenosa bombardovanja Srbije 1999. godine i tog užasa koji je srpski narod preživeo. Kako je to tužno.

Drug Putin priznaje grešku napravljenu u vezi sa bombardovanjem Srbije i da je to bila posledica naivne i nesposobne ruske politike nakon rušenja Berlinskog zida 1989. godine. Pre će biti da Rusija nije više imala tu moć, kao kada je postojao SSSR.

Rusija se 1992. priključila međunarodnim sankcijama Jugoslaviji.

Iako je Crna Gora uvela sankcije Rusiji, ona je najveći investitor u Crnoj Gori sa ukupno 426 miliona evra ulaganja.

Ne verujem da u Srbiji postoji kod bilo kog normalnog čoveka ideja da napustimo put za EU i preorijentišemo se prema Evroazijskom savezu, koji čine, Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Jermenija sa potencijalnim članom Južnim Vijetnamom. Bez uvreda za ove zemlje, mi pripadamo Evropi. Tu smo od nastanka. Tu nam je istorija. Tu pripadamo po mentalitetu, neuporedivo manje po sadašnjoj kulturi i obrazovanju, ali ipak tu smo, gde smo.

Još od malena, kad bih čuo na ulici, a kasnije i u školi: Dolazi nam u posetu predsednik SSSR! Deco, lepo se obucite. Izaći ćemo ispred škole sa zastavicama i mahati, mahati i vikati, vikati… Živeo predsednik Velikog Sovjetskog Saveza, drug Staljin. Direktorka pada u nesvest. Prilaze joj dvojica i odnose. Više je nismo videli, a ja sam kasnije kad god bih čuo da dolazi predsednik Rusije, uvek osetio strepnju i neku hladnoću koja se uvlačila u mene.

Na sve strane čuje se: Dolazi Nikita! Stiže Sergejevič! Koji bre Sergejevič? Dolazi drug Hruščov da se izvini Titu za loše ponašanje Staljina prema Jugoslaviji.

Pitam oca i majku: A, kad će ovaj mali ćelavi čika da ide kući? Odgovarali su: Pa, čika je tek došao. Kao svako dete, postajao sam dosadan: A, zašto nije došao onaj čika Staljin? Majka i otac su se bacili na mene i zapušili mi usta. Otac je prošaptao: Zato što bi on ostao malo duže. Onda bih se setio i rekao ono što su moji roditelji govorili kad nam dođe rodbina na izvesno vreme… Svakog gosta, tri dana dosta. Ćuti sine, da te neko ne čuje, mogli bi mama i tata da imaju problema. Od tada, kad god dođe neki čika iz Rusije, ja sam se pretvarao u dete, zato što deci ne mogu ništa.

Drug Tito mi se mnogo dopao što nas nije dao Rusima pre 70 godina, pa valjda neće ni ovi danas.

Zašto Putin prečesto dolazi u Beograd? Mnogo se nešto muva oko nas. Malo, malo, pa evo ti ga. Dolazi zbog proslave godišnjice oslobađanja Beograda? Pa, Beograd je oslobodila i Treća ukrajinska armija, kao deo Crvene armije. Što nismo pozvali i ostale iz sadašnjih zemalja odakle su tada, 1944. godine, bile trupe koje su učestvovale u oslobađanju Beograda? Meni je ipak ovo sumnjivo. Samo ti melji, melji… Sada me supruga i ćerke prekorevaju. I ustani s patosa i ne izigravaj dete.

Dolazi nam drug Putin!

A, bilo je i gore…

Ulazimo u prljavu političku igru sa Sovjetima, koji 1956. okupiraju Mađarsku i ubijaju hiljade građana i studenata, upadaju u stanove, hapse, streljaju.

Premijer Mađarske Imre Nađ i njegovi drugovi sa porodicama, početkom novembra 1956 sklanjaju se u Ambasadu FNRJ u Budimpešti, pod azilom koji im je pružila jugoslovenska vlada.

Petog novembra, sovjetski tenk je potpuno neizazvano i iznenada otvorio rafalsku vatru iz mitraljeza po prozorima u parteru zgrade naše ambasade u kojoj se tada nalazilo više lica. Tom prilikom je ubijen naš sekretar ambasade, Milenko Milovanov, za svojim radnim stolom. Ovim Rusi vrše grub pritisak na nas i na mađarske izbeglice.

Imre Nađ „napušta“ jugoslovensku ambasadu, krajem novembra uveče, na osnovu sporazuma postignutog između jugoslovenske i mađarske vlade, prema kojem članovi ove grupe neće biti pozivani na odgovornost i moći će da se vrate svojim kućama, ali su umesto toga, odmah po izlasku iz Ambasade i ulaska u autobus koji je po njih poslala mađarska Vlada, bukvalno grubo oteti od strane sovjetskih oružanih snaga, odvedeni u sovjetsku komandanturu, a odatle dalje, u nepoznatom pravcu.

U Mađarskoj je 16. juna 1958. godine izdato službeno saopštenje da je Imre Nađ, sa drugovima osuđen na smrt i pogubljen vešanjem.

Danas, posle toliko godina ostaje večita ljaga i strašna sramota na naše izdajstvo čoveka koji je nam je verovao i poverio svoj život i zatražio pomoć od nas. Izbačen je te noći Imre Nađ iz ambasade FNRJ. Oprane su ruke i zaposleni su utonuli u miran san. Oprane su ruke po ko zna koji put?

Imre Nađ je želeo da povuče Mađarsku iz Varšavskog pakta.

Brutalna invazija Čehoslovačke 1969. pokazuje svu političku i vojnu bahatost i silu SSSR.

Drugi svetski rat i vojska Sovjetskog Saveza oslobađa sve pred sobom. Ne staje do Berlina. Usput, kao neku vrstu naplate oslobodilačkih usluga, vojnici Crvene armije siluju u Beogradu i širom Srbije na hiljade žena i devojaka.

Rusija nije ono što je bio SSSR. Postoji žal za moćnom armijom i veličinom zemlje. SSSR je bio najveći mađioničar i iluzionista po nestanku pojedinaca, pa i većih grupa ljudi.

Doći će Putin i otići. Razgrnuće se zavese i podići roletne na prozorima. Otvoriće ih i provetriti stanove. Ući će ponovo svetlost i varljivo sunce. Pored klaćenja, od višegodišnje zvonjave himne Svetog Save i poleganja i klečanja tokom posete Putina, ispravljaće se danima stanari okolnih zgrada. Poznaće ih u gradu po puzajućem hodu i govoriti: To su oni mučenici koji žive u okolini Hrama.

Bina na kojoj su stajala najviša rukovodstva Srbije i Rusije, rasklopiće se i ponovo sklopiti kad bude došao neko od svetskih mudonja.

Bez griže savesti i bez ikakvog osećanja da nekome nešto dugujemo, ponajmanje Rusiji, učinimo još jedan veliki napor i priznavanjem Kosova, uvođenjem sankcija Rusiji i usklađivanjem naše spoljne politike sa politikom EU, pokušamo da postanemo članovi Evropske unije i Severnoatlanske alijanse.

Inaćenje oko prištinske takse i beogradskog priznavanja je kao kokoška i jaje. Samo da ovog puta ne ostanemo i bez jaja i bez koke.

Autor je dramski umetnik