Ćutali i trpeli 500 godina, pa ćute i u čekaonici: Kako izgleda jedan dan u državnom domu zdravlja?

Zarad malo prividne sigurnosti, ljudi se odriču slobode i postaju žrtve Velikog brata, ili velikih vođa, svejedno, te preko noći distopija prestaje da bude samo književni žanr, već postaje i realnost.

O ovome sam razmišljala dok sam čekala svoj red u laboratoriji jednog beogradskog doma zdravlja. Čuh prethodno od komšinice da su gužve velike, da se zadržala skoro dva sata. Uprkos toj informaciji, reših da ipak ne odem u privatnu laboratoriju. Nisam ja tamo neka Konstrakta pa da nemam knjižicu. Kad je već imam, da je upotrebim. Uostalom, nisu valjda stalno tolike gužve, pomislih.

Na zakazani pregled kod doktorke radi uobičajene kontrole – proleće je, treba proveriti stanje svog organizma – čekala sam svega dvadesetak minuta, tako da je sve lepo počelo.

U laboratoriju sam sutradan otišla nešto pre osam i spustila svoju knjižicu na pult. Ispred mene bilo je tridesetak ljudi, a posle mene doći će još toliko. Red se pružao do kraja uske a dugačke čekaonice i zavijao unazad prema vratima laboratorije. Pridružih se i ja latiničnom slovu U i počeh da osmatram oko sebe. Mnogo starih i vidno bolesnih ljudi.

Tek poneko ima svog pratioca. I niko ne ulazi preko reda, čak ni oni sa štakama, jer tu privilegiju imaju samo trudnice. Prolaze minuti i osećam kako u meni lagano raste bunt.

Nemoguće je da odlazak u laboratoriju mora ovako da izgleda, razmišljam. U delu čekaonice gde stojimo nalazi se desetak narandžastih stolica poređanih uza zid, koje su popunjene. Shvatam da su to oni koji su zamolili da im se mesto u redu sačuva, i ustaće tek kad bude došao trenutak da uđu u prostoriju gde se zavrće rukav. Što je potpuno u redu. Ali, šta nije u redu?

Nije u redu što u drugom delu čekaonice, na desetak metara od slova U ima još najmanje četrdeset udobnih narandžastih stolica s naslonima za ruke na kojima niko ne sedi. Zato što je odande nemoguće pratiti stanje u redu.

Zatim se oslobodi jedna stolica u zoni našeg slova U, tik pored mojih nogu. Pozvah ženu ispred sebe da sedne. Po mojoj proceni, imala je preko osamdeset godina. Neka, ćero, reče, nije mi problem da stojim. Sedi ti slobodno. Otpočeh pregovore sa staricom, ubeđujući je da ipak sedne, jer nas čeka bar još sat vremena stajanja, imajući u vidu broj ljudi ispred nas i prosečno vreme zadržavanja.

Tako nešto joj rekoh. Iza mene stajala je mlada devojka, tako da njoj nisam nudila stolicu. Žena je odmahivala glavom, smeškajući se. Onda joj predložih da naizmenično sedimo, na šta najzad pristade. Sedi ti prva, reče, ja ću posle, kad red zavije na ovu stranu. I, sedoh.

Nastavih da gledam ljude oko sebe, i one prazne narandžaste stolice, razmišljajući o dirljivoj prostodušnosti starice. I njenoj nepotrebnoj žrtvi. Čemu ili kome prinosi žrtvu? I ona i svi ostali ljudi. Zamišljam obrt situacije, kako svi prilazimo šalteru i saopštavamo tajanstvenoj osobi iza pulta čije lice ne vidimo – samo šake – da ne želimo više da stojimo.

I kako složno odlazimo da zauzmemo prazne stolice u drugom delu čekaonice. A ekipa iz laboratorije neka se snađe. Neka nas proziva kojim god redom želi. Ali, neka proziva. Nije svejedno da li dva sata stojiš i čekaš ili dva sata sediš i čekaš.

Na trenutak pomislih da priđem šalteru i pobunim se protiv organizacije, zapravo, protiv odsustva bilo kakve organizacije, očekujući podršku od ljudi u redu, ali odustadoh, poučena ranijim iskustvima kada sam uvek gubila u sličnim akcijama, jer se većina priklanjala autoritetu, u ovom slučaju bi to bilo osoblje s one strane pulta. (Zameriš mu se, pa ti se osveti na krvnom sudu.)

Zašto izostaje takav bunt? Da li je moguće da se sva pasivnost ovog naroda može objasniti uz pomoć onoga „ćutali i trpeli 500 godina“? Pa se posle nastavilo s trpljenjem još mnogo toga, od najsitnijih do najkrupnijih stvari – a nije moralo.

Naravno, problem bi mogao biti jednostavno rešen prozivkom prema redosledu predatih knjižica. Ili, još bolje, postavljanjem displeja, kao u domovima zdravlja nekih država koje više brinu o svom stanovništvu. Dobiješ broj, kao u banci, sedneš, i dostojanstveno sačekaš svoj red. Latinično slovo U u zagušljivoj prostoriji ne samo što donosi fizički napor, već i ponižava, što ljudi ćutke podnose. Sa bočicama urina u rukama, brižno uvijenim u salvetu.

Ne znam koliko bi iznosila investicija u displeje, ali je sigurno višestruko manja od milijardi evra uloženih u nacionalne stadione, u fontane, novogodišnje jelke – o Ekspu da i ne govorimo. A u stvari, možda baš i da progovorimo.

Godina je 2027. Maj mesec, lep, sunčan dan. Država Srbija je u velikoj euforiji. Očekuje se promotivna vožnja predsednika letećim kineskim taksijem. Prorežimski mediji izveštavaju i kako se očekuje da predsednik izviri kroz prozor i mahne svom narodu na Zemlji, samo se ne zna tačan trenutak kada će se to dogoditi.

U prestonicu su autobusima stigle hiljade ljudi iz svih krajeva Srbije sa zastavicima u rukama – da mašu predsedniku dok bude leteo nad gradom. Što se Beograđana tiče, zaposleni u državnom sektoru moraće da u najavljeno vreme prekinu s radom i izađu napolje kako bi i oni mahanjem pružili podršku letećem predsedniku.

I tako dolazimo do kulminacije ove naše kratke distopijske priče: Ambulante i laboratorije takođe prekidaju rad. Pozivaju se svi zaposleni i svi pacijenti da izađu ispred zgrada domova zdravlja i pozdrave predsednika u vazduhu. Jer, to je istorijski trenutak. Urin i krv neka sačekaju.

I, evo moguće scene za film, možda pod naslovom „Ko to tamo maše“, inspirisan, naravno, onim kultnim „Ko to tamo peva“: Stotinak pacijenata, među njima i ljudi sa štakama, stoji na osunčanom pločniku ispred doma zdravlja i gleda u nebo. Jednom rukom mašu predsedniku koji viri kroz prozor letećeg automobila, dok mu se kosa viori na vetru, a u drugoj ruci i dalje stiskaju po bočicu urina, uvijenu u salvetu.

Samo da predsednik odleti, da obavim konačno tu laboratoriju – gunđa u masi statista neki novi Bata Stojković – pa da se vratim kući i sednem ko čovek. Ima da sedim ceo dan. A u laboratoriju više ne idem! Šta me briga za holesterol. ‘Ebem ti ovakav život!

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.