Foto: freepik
Poslednjih nekoliko nedelja svedoci smo dešavanja u Iranu, gde bukti Ženska revolucija. Nakon što je tzv. moralna policija zverski ubila Mahsu Amini zbog nepoštovanja pravila nošenja hidžaba, širom ove zemlje izbili su masovni protesti.
U momentu kada svugde u Evropi i svetu bukti plamen borbe za prava žena, u Srbiji u istom tom trenutku sve je više onih koji pod velom borbe za „porodične vrednosti“ insistiraju da odlučuju o pravima žena u njihovo ime, glumeći upravo tu policiju za moral kakva postoji u Iranu.
Kada govorimo o problemima žena u Srbiji, treba pre svega podsetiti da su tokom ove godine u porodičnom nasilju ubijene 23 žene, dok je svaka peta preživela neki vid nasilja. Prema statističkim istraživanjima, godišnje u proseku bude nasilno usmrćeno 30 žena.
Još strašniji podatak jeste da je skoro svaki od ovih femicida mogao biti sprečen da su država i njene institucije reagovale po zakonu. Žene u većini slučajeva ne smeju da prijave nasilje iz straha od odmazde partnera, pa se često mogu čuti banalni izgovori da bi se modrice po telu opravdale pred policijom i nadležnim organima.
Problem, takođe, predstavlja i činjenica da sigurne kuće nisu baš toliko sigurne. U unutrašnjosti Srbije, dešava se da žrtve porodičnog nasilja čekaju i po nekoliko godina na okončanje suđenja, te u nekim slučajevima dođe do toga da žrtve odustanu od gonjenja ili ponovno budu napadnute ili zastrašene.
U režimskim medijima možemo videti da je visok postotak uspešnosti okončanja slučajeva nasilja u korist žrtava. Međutim, to jeste tačno ako se u obzir uzme prosek, a ne realnost – kako bi trebalo. Visok postotak uspešnosti jeste istinit kada se govori o Beogradu, ali ako realno sagledamo stvari, to se samo i svodi na Beograd. U ostalim krajevima Srbije, stvarnost je drugačija.
Jedna od najznačajnijih tema kada su u pitanju, kršenja prava žena jeste – seksualno uznemiravanje. Prema statistici Republičkog zavoda za statistiku, u 2021. godini, podneto je ukupno 498 krivičnih prijava za dela protiv polnih sloboda, odnosno za dela protiv nekog vida seksualnog uznemiravanja.
Od ovog broja, ukupno je optuženo samo 277 prijava, od čega je 271 osoba osuđena. Još strašniji podatak od ovog jeste to da žrtve seksualnog uznemiravanja, umesto podrške zajednice i društva, neretko budu dodatno osuđivane od njih.
U ovakvim slučajevima institucije su ponovo pokazale da nisu sposobne da zaštite žrtve u pogledu javne osude i blamaže koje preživljavaju. Institucije bi trebale da nađu sistemsko rešenje za ovakve situacije, ali izgleda da realne želje da se stvari promene – nema.
Koncept prava žena bi u svakom civilizovanom društvu, kakvo trenutno navodno težimo da postanemo, trebalo da podrazumeva da svako ljudsko biće ženskog pola odmah po rođenju, a bez obzira na poreklo, nacionalnu, versku ili rasnu pripadnost stiče određen broj neotuđivih prava, potpuno identično kao ljudska bića muškog pola.
To, naravno, ne podrazumeva nečiju ličnu želju da se na žene gleda kao na ličnu svojinu „bogom danu“. Od takvih ideja se odustalo još u srednjem veku, s tim što izgleda da neki oko nas još iz tog civlizacijskog perioda nisu izašli.
Svim zdravorazumskim ljudima je jasno da se ovakvim tendencijama mora stati na put. Za početak bi bilo dovoljno to da institucije i nadležni organi rade svoj posao na način propisan Ustavom i zakonima Republike Srbije, ali i da u slučajevima nasilja siledžije ne dele na podobne i nepodobne, već da se krivci osude po pravu i zakonu.
Autor je potpredsednik Gradskog odbora Zajedno! Novi Sad
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
