Vučić i Šolc: Foto BETAPHOTO AP Photo/Darko VojinovićSrbin ćuti, Srbin ćuti, dok se ne naljuti. Doduše, pesma ne kaže koliko dugo Srbin ćuti pre no što se naljuti; da li je posredi nekoliko vekova ćutanja pod otomanskim jarmom, ili je posredi nekoliko decenija ćutanja pod Pašićem ili Titom, da ne pominjem lokalna ćutanja pod raznoraznim Palmama, Jutkama, Bidžama, obor-knezovima i šefovima mesnih, i sličnih neumesnih, zajednica.
Ipak, kada se Srbin napokon i mnogo naljuti – onda nema šale. Tačnije, vrag je onda već odneo šalu, najčešće je pređena granica nakon koje više nema povratka, i od Srbinove ljutnje uglavnom nema praktične koristi, ali zato je Srbinova ljutnja sjajna pokazna vežba za naduvavanje svenarodnog ega, ega kojim će Srbin, zahvaljujući pozamašnoj naduvenosti, lako maskirati sve svoje propuštene prilike.
Da se to nazreti u tarapani što je nastupila povodom najave Velikog manipulatora o iskopavanju litijuma. Usijaše se asocijalne mreže, dodatno se usijaše i vazda usijane glave, počesmo da kao profilne slike stavljamo kukaste krstove sa EU zvezdicama, počesmo i da kličemo apdejtovane verzije parole „Bolje rat nego pakt“, ali i da lamentiramo nad teškom sudbinom koju nam sprema nemački okupator, i to samo par dana nakon što je Veliki manipulator, inače, glavni lobista nemačke litijumske okupacije, sav zabrinut najavio vermahtizaciju Srbije.
I dok smo se mi bacili na dernjavu i vrisku protiv stranog okupatora – sve pozivajući se na vojvodu Mišića i majora Gavrilovića, ne pitajući se ni časa da li smo sami doprineli ovome što nas je zadesilo – naš glavni grad, ironičnog imena Beograd, pretvoren u pregrejani, zabetonirani i zagađeni balkanski Meksiko siti, uveliko živi svoju ekološku katastrofu.
A puk, što su mu usta trenutno puna skaski o vojvodi ovom, majoru onom, srpskom prkosu i lepotama netaknute srpske prirode, da prostite, ni prducnuo nije zbog sudbine glavnog nam grada, ali ni zbog sudbine brojnih drugih mesta, mahom bivših lepota netaknute srpske prirode, a sada srpske mrtve prirode, zatrpanih šutom, rashodovanom belom tehnikom, rashodovanom crnom tehnikom, odbačenim karoserijama, gumama i govnima.
A upravo se temom ekološkog posrnuća glavnog nam grada, verovali ili ne, pozabavio okupatorski Dojče vele, emitujući razgovore sa našim stručnjacima iz oblasti klimatologije i arhitekture, a naši stručnjaci, za Dojče vele, vele da projekcije pokazuju da će Beograd 2050. godine biti vreo kao što je Kairo danas.
I to velikim delom zahvaljujući zatiranju površina pod zelenilom, betoniranju i izgradnji velelepnih patriotsko-stambeno-poslovnih objekata, navedimo neke: Belgrade Waterfront, West 65, Lux 51, Central Garden, Hill Residences, Soul 64, Emerald Hill, Sunnyville, Airport Garden, Victory Gardens, King’s Circle Residences, Royal Residence, Elysian Lux (Politika objavi još jedan u nizu otrcanih pamfleta o neophodnosti očuvanja ćirilice, a Branislav Nušić se okrenu u svom luksuznom grobu zvanom Freemason’s Tower).
Da ne pominjem Zlatibor i Divčibare, koje smo – uz nesebičnu pomoć svenarodnih miljenika, fudbalera, košarkaša i narodnih pevača, što postadoše građevinski investitori – pretvorili u zabetonirane planinske Krnjače, Male Mokre Lugove i Paralije na steroidima (i kokainu). Da tek ne pominjem preko 3.000 divljih deponija, kao i to da, u evropskim okvirima, prednjačimo po zagađenju vazduha, zagađenju bukom i, pazite sad, svetlosnom zagađenju bilbordima.
Kad već Srbin sam tako pažljivo neguje netaknutu srpsku prirodu i gradove, i kad se već toliko opire uvođenju kakvog-takvog reda, zašto je onda em zblanut, em zgranut, kada belosvetski nitkovi, korporacije i ostali lešinari, pošto su videli kako se odnosimo prema sopstvenoj zemlji, nagrnu da mešetare, rovare i tovare.
I sve to uz pomoć domaćih nitkova, domaće nitkove više ne možemo svrstati ni u kategoriju loše vlasti – kamo sreće da na vlasti imamo lošu vlast: traljavu, neorganizovanu i smenjivu (čitaj: opozicija) – domaće nitkove možemo svrstati jedino u kategoriju patoloških lažova, patoloških samoljubaca i patoloških ličnosti uopšte, dakle, onih što će za sobom ostaviti spaljenu zemlju.
Zapravo, ova tarapana neodoljivo podseća na prizor iz one emisije o debelima na kanalu TLC, nekada toliko debelima da moraju dizalicom da ih iznose iz kuće. Naime, pošto je gospođa, već nepokretna od debljine, pojela zastrašuju količinu pica, burgera i slatkiša, zatražila je dijetalnu koka kolu.
Čuvši za to, njen doktor je samo izustio: Too late, my lady. Da li je onda ta mitska Srbinova ljutnja pravovremena, ili smo i mi, poput poveće gospođe, već u stadijumu – Too late, my lady?
Samo mi, kumim vas, nemojte reći – nikad nije kasno.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
