Dorotej, državni neprijatelj broj jedan

Da nismo gde smo već dvanaest godina, bio bi ovo sjajan osnov za skeč neke komedijaške grupe, ali ne! To se stvarno desilo! I ne, ne relativizujte to kako je u pitanju samo jedan tvit (ili šta već) nekog iz Policijskog sindikata.

Prvo, objavljen je na njihovom zvaničnom sajtu, drugo SVE što je naopako uglavnom počinje od jednog čoveka, a treće- kako to: jedan čovek objavio nešto, a (čak) dve škole već izbacile roman Dorotej iz plana! Vidite da se ne sme prenebregnuti stav jednog!

A inače, postala je naša policija stručna za jezik kojim govorimo (pa valjda logično i za književnost): naime rečenice tipa „ako te nađem, ubiću te“ ili „kad te vidim gotov si“, ili, pak, „iseliću te iz grada, posmatra kao uslovne (kondicionalne) rečenice i u njima ne vidi pretnju (pretnja je samo obična obaveštajna rečenica, tipa „ubiću te“), već samo, eto, koloritan način iskazivanja besa nekog, po njima, valjda, obrazovanog, koji s pretnjom nema veze (navedeni slučajevi su iz ličnog iskustva, prim. aut.).

Koliko može da se shvati, problem Doroteja nije tema – zaljubljivanje monaha u ženu (sad su i heteroseksualni odnosi problem), već način na koji je to iskazano… Ima vulgarizama… Pa? Ima ih u književnosti za odrasle. Malo se ta dela razlikuju od „Družine Pere Kvržice“… Kako bi dotični reagovao/li na Mihailovićev roman „Kad su cvetale tikve“? Tu tek ima vulgarizama! I to s razlogom. I Dorotej i „Tikve“ su možda najbolja ostvarenja njihovih pisaca. Ne zato što su ostali loši, naprotiv(!), već zato što su stvarno dobri!

Kako li da dotičnom/ma (sve mislim da je množina u pitanju) nije zasmetalo što su iz lektire već izbačeni: „Vođa“, „Revizor“, „Narodni poslanik“, „Proces“ i još neka „škakljiva“ za ovu vlast dela (o tome već pisah). U njima nema psovki. Šta je sa njima problem?

Izgleda da je akcija predavanja vatrenog oružja dala rezultate. Svakodnevno se u svrhu ozbiljnog povređivanja (ili ubistva!) koriste noževi.

Jedan od njih pronađen u rancu učenika osmog razreda, verovali li ne, Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“? Još ni godinu dana stravičnog zločina nismo obeležili. Šta to dokazuje? Pa, dokazuje ono što mnogi pričaju, a to je da se od tada NIŠTA nije uradilo na prevenciji! Ali, radi se nešto drugo…

Resorna tehnička ministarka, baš kao što joj i zvanje kaže, koristi staru dobru tehniku relativizovanja. U njenoj izjavi saznadosmo da je dotični učenik negirao da je nož njegov (kao da bi ijedan takav, po otkriću priznao da jeste vlasnik hladnog oružja), te da se ne zna da li je lično doneo nož u školu ili mu ga je neko ubacio (?!). Saznali smo, doduše (i naravno) od novinara da je pomenuti đak poznat po ispadima i kršenju discipline.

Prosto rečeno – problematičan je! Mada, malo naivan ako je dozvolio da mu neko ubaci, ništa manje nego, nož u ranac! Ne zaustavlja se tehnička ministarka i njen hor tu! Već imaju olakšavajuće okolnosti za „malog“: nije ga koristio (nađen mu posle, čini mi se, drugog časa…), nije imao nameru da ga koristi (je l’ rekao „mame mi“)… Samo momenat: nije imao nameru da ga koristi… a neko mu ga je ubacio u ranac?

Malo kontradiktorno (bar meni, ali nebitno!)… I tako… Gospođo tehnička ministarko, relativizacija je za jedinicu! Morate se fokusirati na druge načine – kritikovanjem lektire npr.

Ovako, na osnovu svega, nameće se zaključak: „malom“ je nož u ranac ubacio glavom i bradom – Dorotej!

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.