Doručak na Trgu republike

U pozadini njegov žuti bager koji poput trofejnog „šermana“, mlati onom, još čuvenijom „rukom“ Velje Ilića i tri radnika, tri žuta prsluka. Na pitanje novinarke kada očekuje završetak radova, zamenik kao iz topa odgovara: „Prvi septembar! Ali – dodaje on – ako Obradovićevi đilasovci, zvani Jeremići, ne budu rušili noću!“ Valjda, poput onih vila na Drini ćupriji, koje su, sve što Mehmed Paša danju izgradi, noću rušile.

Onda će se rokovi produžiti! Pritom, iako ga novinarka to i ne pita, obučen na specijalnom kursu za svaku pojavu na TV, zamenik izdeklamuje u jednom minutu sve Vence koje zna u Beogradu, poput Topličinog, Kosančićevog, Zelenog, Slavujevog, koje je perfektno i u predviđenom roku završio. Ali, poenta nije u tome! Zamenik u ruci drži veliku kesu u kojoj on lično nosi doručak radnicima, kako se ne bi gubilo vreme. Kakva požrtvovanost gradske uprave! A radi se od šest do 23 časa, bato!

Radnička klasa je u Miloševićevo vreme dobijala svinjske polutke, a sada je skromna. Može i bajati sendviči sa čuvenih autobuskih skupova, pristiglih iz viškova Budućnosti Srbije. (Prim. autora)

Ali zamenik ne daje odgovore na pitanja poznatog beogradskog urbaniste Borislava Bate Stojkova, koji u poslednjem, tzv. Kulturnom dodatku lista „Politika“ od 20. aprila 2019, pita sa razlogom: „Kakva je uloga gradske uprave, koja uveliko treba da doprinosi kvalitetu urbane kulture, načinom svoga delovanja, svojim osećanjem za zaštitu vrednosti, kao i za uređenje i razvoj grada, odnosom prema struci, urbanoj etici i estetici i načinom odlučivanja u bitnim stvarima u gradu?“

Konstatujući kako upravo urbana nekultura širi svoj neprijatan zadah čitavom Knez Mihailovom ulicom, od zatarabljene „Grčke Kraljice“ do zapuštene „Spasićeve zadužbine“, g. Stojkov apostrofira Trg republike i pita za pristup problemu rešenja pešačke zone Trga i oko Trga, o kome se sada toliko priča u Beogradu. Kako je moguće, da posle dve godine od konkursa za preuređenje Trga republike, na kome su pobedili naši vrsni arhitekti Zorica Savčić i Zoran Dimitrijević, kako je, dakle moguće, da se problem pešačkog saobraćaja ne rešava istovremeno sa kolskim i javnim saobraćajem, već se ovaj drugi ostavlja za kasnije?

Drugim rečima „na kući se – kaže g. Stojkov – rešava prvo krov, pa onda grade temelji!“ Tako će javni i putnički saobraćaj sa Terazija biti usmeren ka Makedonskoj, odnosno ka čvoru kod Doma omladine, na šta se g. Stojkov u javnoj raspravi, kako kaže, pristojno, grohotom u sebi, nasmejao, jer zna da je taj čvor i sada pretesno grlo. Smeje se tome i čitava struka, koju niko ništa o tome i ne pita, a pošto se pominje i Francuska ulica kao drugo „palijativno“ rešenje, kako bi se spasao obraz, kao i tramvaj od Slavije do Kalemegdana, grad, kako jednom reče arh. Dragoljub Bakić, može samo da plače. A zameniku je, kao i svima njemu sličnim, neophodna edukacija o tome kako rade komunalni sistemi, edukacija o urbanoj kulturi, koje očigledno nema ni u tragovima.

Autor je arhitekta