Doručak u Borči

I svinjske glave čiji izvoz u Kinu je najavio predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, zajedno sa pilećim nogicama, takođe još uvek mogu da se nađu u Srbiji. Uprkos tome što bi njihovim izvozom po rečima predsednika Srpske napredne stranke, Srbija zauzvrat dobila leteće automobile. Ali umesto da svinjske glave završe u Kini kako nam je obećao predsednik, završile su u Borči. I to pred pekarom jednog građanina Srbije koji marljivo radi i uredno plaća porez od kog se između ostalog izdvajaju plate i za predsednika države i za policajce i za tužilaštvo.

Baš ti pobrojani morali su da reaguju kada je progonu na nacionalnoj i verskoj osnovi, od strane ljubitelja svinjskih glava, bio izložen Mon Đuraj, vlasnik pekare smeštene u sokaku tako zvučnog i simboličnog mena, u Ulici bratstva i jedinstva. Onog Brozovog bratstva i jedinstva koje je davno preklano zarđalom kašikom, i istim tim komadom escajga pokopano u masovne grobnice od Srebrenice, preko Bratunca, do Petrovog Sela i luke Lora. Ali pomenute institucije se nisu oglasile ni kada je pre samo godinu dana u Hrtkovcima održana generalna proba onoga što će se desiti u Borči, pa što ne bi oćutale i dešavanje pred pekarom „Roma“.

Znam da su mnogi iz redova aktuelne napredne vlasti, prateći vesti iz Borče čežnjivo i sa nostalgijom preturali po fiokama tražeći majice sa likom Šešelja, Mladića, Karadžića, skidajući sa revera bedž sa likom Tonija Blera i vraćajući kroz istu rupicu bedž sa likom vojvode od zarđale kašike.

Mržnja koju godinama generišu državni zvaničnici, napredni partijski pregaoci i jurišnici, njihovi tabloidi i partijski bilteni na čelu sa svojim glavnim urednikom u liku predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića, eruptirala je u Borči. I to ne kao izolovani incident, već kao dobro koordinirana akcija, precizno osmišljena, baš kao i prošlogodišnji desant na Hrtkovce, sa jasnom podelom uloga među progoniteljima.

Pokušaj linča u Borči samo je esencija politike zla i mržnje i ogledalo današnje vlasti. Barjaktar te politike decenijama je bio i ostao Aleksandar Vučić. Kada neko dve i po decenije provede u politici kao jedan od glavnih ideologa zla i promoter mržnje i nasilja, taj ne može preko noći da stvori sistem koji počiva na postulatima ideja Mahatme Gandija. Makar na sebe navukao i jagnjeću kožu a preko nje i evropski frak. Iza takvog umilnog jagnjeta uvek ostaju krvavi tragovi vučjih šapa.

U trenutku kad se posle 141 godinu pripremao novi Berlinski kongres, uz moguće novo prekrajanje granica, valjalo se prisetiti da su svi protivnici te ideje davno već proglašeni domaćim izdajnicima i kao takvi satanizovani, provučeni kroz tabloidnu kaljugu i stotinu puta razapinjani na naslovnim stranama partijskih glasila.

Valjalo je zato obnoviti sećanje da su godinama omiljene mete krvoločnog čopora hijena vazda bili pripadnici nacionalnih manjina, da su oni najveća pretnja napretku pregovora i potencijalna opasnost po opstanak Srbije. Navodni povod da se organizuje divljanje razularene rulje huligana, praćeno dodatnim raspirivanjem mržnje na društvenim mrežama, bila je fotografija ne vlasnika, već radnika pomenute pekare, nastala pre dve godine, na kojoj taj Albanac rukama na grudima pravi simboličkog dvoglavog orla.

Na stranu to što ta fotografija čak i nije nastala u toj pekari. Poruka vlasti koja je nepreduzimanjem bio kakve akcije protiv obesne rulje, i koja je svojim blagonaklonim stavom blagosiljala i sponzorisala divljanje pred pekarom, jasna je. Vlast nije za zajednički život, već samo za razgraničenje, jer ako nam Albanci ovo rade u Beogradu, šta tek ima da rade na severu Kosova i Metohije i kako tek tamo ima da reaguju Srbi. Nema zajedničkog života i zajedničke budućnosti Srba i Albanaca. Razgraničenje i zatvaranje u nacionalne torove je politika ove vlasti i jedino rešenje. A pekaru iz Borče oni mogu po potrebi preseliti gde god im je volja.

Danas u Novi Sad, sutra u Novi Pazar. Sve zarad njihovog interesa i najprizemnijih pobuda.

Da su današnji vlastodršci imali iole pameti, da nisu nekada u Skupštini Srbije izgovarali rečenicu ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, danas bi barem dvadesetak sunarodnika Mon Đuraja sedelo u istom tom Parlamentu, sa pravom da ako žele, diskutuju na albanskom jeziku, da nose kečiće i raspravljaju o najvažnijim pitanjima vezanim za budućnost Srbije. Baš kao što to pravo ostvaruju predstavnici drugih nacionalnih manjina i etničkih zajednica.

Nažalost, oni koji Srbiju ovako brane od njenih građana pripadnika manjina, sutra će je ovako braniti i od građana Srba koji se ne slažu sa naprednom politikom mržnje usmerene ka svima koji ne misle kao vlast.

Zamislite da negde u bilo kom delu sveta neko pokuša da protera pekara Srbina čiji se radnik slikao sa podignuta tri prsta. Može li neko zamisliti kako bi ta vest bila propraćena na naslovnim stranama naprednih tabloida. Još je opasnije pozivanje na revanšizam zbog svakodnevnog pogroma i maltretiranja koji trpe Srbi na Kosovu i Metohiji.

Ako je ovo način na koji ćemo zaštiti Srbe u Klini, Šilovu, Osojanu, Velikoj Hoči, onda nam se ne piše dobro. Da smo umeli da vodimo drugačiju politiku, te Srbe, baš kao i Albance, danas bi čuvala srpska vojska i policija a ne KFOR.

Povod da razularena hijena napadne bilo kog čoveka leži u prirodi same zveri. U njenoj ozverenoj ćudi i krvožednom karakteru koji se u čoporu samo dodatno naglašava i pojačava.

Žrtva je odmah unapred osuđena čim bezazleno kroči na teren zveri, zato što ne želi da se povinuje zakonu i pravilima čopora, krda, džungle, zato što veruje u postulate istine, pravde i slobode. A to što se sve dešavalo pred Uskrs, najveći praznik pravoslavnih hrišćana, na dan praštanja i jake vere u krajnju pobedu dobra, baca samo još ružniju sliku na ceo događaj. Uz nužno podsećanje da je baš na Uskrs ostvarena jedna od najmonstruoznijih pretnji sadržana u rečenici tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića:

„Kad-tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži iznete o meni!“

Retko doručkujem burek. Ali nikada nisam dozvolio da mi ga serviraju uz zarđalu kašiku, kamu i žicu, a kamoli da me nateraju da ga konzumiram koristeći ovaj zastrašujući escajg koji je bio omiljeni pribor za jelo onih koji umesto bureka doručkuju mržnju. Kao što podržavam pravo Srba da žive na Kosovu i Metohiji, kao što smatram da je Ustav jasno definisao gde su granice Srbije, tako smatram da je taj isti Ustav definisao prava i slobode svakog građanina ove zemlje. Bez obzira da li se preziva Đurić ili Đuraj.

Zato u petak iz Kruševca dolazim na doručak u Borču.

Autor je član Demokratske stranke