Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKICDa li se i tebi draga čitateljko/čitaoče kao meni čini da je najnovija propagandna ofanziva režima, nazovimo sve te učesnike ove propagande režimom, izraz slabosti a ne snage.
Sama reč režim kojom se kvalifikuje srpski politički i društveni sistem već drugi put u poslednjih tridesetak godina, sadrži u sebi nešto zlokobno i nasilno.
Režim, bar kad se radi o ovom u kojem sam, nažalost, proveo veći deo svog života opet je kao i devedesetih odnarođen i uzurpatorski, a metode kojim se služi pre nego što posegne za golom silom predmet su ovog teksta, uz pokušaj zavirivanja iza pozornice.
Krenimo po redu od vremena kad su se glavni akteri ove odnarođene uprave učili veštinama laganja „bez da trepneš“, manipulisanja i uzurpiranja javnog dobra, odnosno vlasništva građana Srbije sve busajući se u patriotske grudi do poslednje kapi tuđe srpske i nesrpske krvi.
Politički mehanizam koji je Slobodan Milošević uspostavio zarad razvoja i očuvanja sistema lične vlasti sastojao se u uzurpaciji medija i njihovog korišćenja u propagandne svrhe najviše u cilju širenja mržnje naspram ostalih naroda bivše Jugoslavije kao i podizanja ratne histerije kada se svaka nepodopština (mislim na pljačku građana Srbije) mogla pravdati ratom za odbranu srpskog naroda „tamo“.
Manje krvavu reprizu toga gledamo danas.
Drugi se elemenat tog zločinačkog mehanizma, nazovimo ga taktičkim, sastojao u tome da se svaki problem društva koji se nije mogao sakriti pod tepih rešavao novim i uvek većim problemom kojim bi se onaj prethodni zasenio.
Dok pišem ovaj tekst slušam i vesti o nasilju nad studentima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Upravo se devedesetih na koncu stvar sunovratila u nasilje, kako nad logikom i zdravim razumom tako i fizičkim nasiljem nad neistomišljenicima korišćenjem raznih privatnih firmi za batinanje.
Ubistva i pokušaji ubistva političkih protivnika i onih koji su se zamerili na neki drugi način režimu Slobodana Miloševića i njegove žene sledeći je modus operandi ovog para na vlasti.
Ovakvi režimi održavaju se nasiljem i ono je hrana bolesnoj potrebi za neograničenom vlašću. Opisao je to Šekspir davno, ali što se nas na Balkanu tiče džaba je krečio.
No, nije da mi ovde nemamo nikakav napredak ni u čemu, kako vam se ponekad čini da tapkamo u mestu.
Razvio je ovaj režim ili verovatnije predsednik svojih glasača ove metode i pridodao još poneku, stvarajući jedan zatvoren sistem koji nije lako narušiti.
Svakodnevno zatrpavanje važnim i nevažnim informacijama, bahatost kojim se eleminiše svaka odgovornost ( i odgovor), relativizovanje a potom i potpuno urušavanje vrednosnog sistema zasnovanog na univerzalnim principima, izjednačavanje znanja i neznanja i izgradnja kulta ličnosti predstavljanjem sebe kao nadčoveka, deo su nadgradnje političkog mehanizma izgrađenog na laži, sebičnosti i bolesnoj egocentričnosti.
Nisu građani Srbije nevini u ovoj propasti koju žive i koja im, nadam se, ipak neće doći glave.
Tako smo došli do „dvosmerne korupcije“ kojom se ovaj pogani sistem cementira. Obično je u uređenim zemljama korupcija događaj kojim se za određenu uslugu nosilac vlasti podmićuje, hoću reći da korupcija ili mito (najčešće novac) se kreću u jednom smeru.
U ovom našem slučaju korupcija je dvosmerna kako ka vlasti tako i od vlasti ka određenim delovima društva (mladi, penzioneri, učenici …) a i ka poslovnim i političkim partnerima.
Tako se dragi moj/a čitaoče/čitateljko tvoj, odnosno naš novac, a i novac još nerođenih (kreditima koji će vraćati) koristi za korupciju i međunarodnih činilaca kupovinom nekakvih aviona, „spašavanjem“ auto industrije Nemačke i rasprodajom zemlje, vode i vazduha.
Naša je „Neočekivana sila koja se pojavljuje i rešava stvar“ u ovom slučaju evoluirala u „Superhika“ koji otima siromašnima i daje bogatima.
No, nervoza i učestalost izmišljenih, projektovanih i stvarnih afera i vesti iz ove ludare, a koju generiše vlast, govori mi da nešto i ne štima kako treba.
Iscrpljene su, očigledno, mnoge priče pa se potezalo na „turneju“ po zapadnoj Srbiji, uvodio se vojni rok, predlagalo se iskopavanje Josipa Broza i, hej, podizanje spomenika Draži Mihailoviću na Terazijama. Kao da nemamo već jedan besmislen spomenik u Srpskih vladara.
Rešavaće naš „Superjunak“ i liste čekanja i kataraktu, te kolena i kukove.
Kad bi se gađali kamenjem. Sve u smislu pokrivanja neuspeha na svim poljima. Nema te stvari koje su se neoradikali dotakli a da nije urnisana.
Pa eto, dragi moji, ja sam uprkos svemu otužnom u navedenom preseku političkih mehanizama, optimista.
Ne može se to nasloviti politikom! Velika nervoza nasilnika bi mogla biti znak da se kraj tome bliži.
I da ne zaboravim: Neće kopati!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
