Došlo vreme da spaljujemo knjige…

Od grčkih filozofa, preko kineskog cara iz dinastije Qin 213. god. pre nove ere i Aleksandrije (biblioteka spaljivana više puta), kroz različite kulture i religije je pisana reč toliko često nestajala u ognju lomača, da bi spisak ovakvih piromanskih ceremonija zauzeo celu stranicu.

Inspiraciju nalazimo na najčudnijim mestima, reče Rej Bredberi, i dok je čitao o spaljivanju knjiga od strane nacista došao je na ideju da napiše kultno delo „Farenhajt 451“. U tom izmišljenom, distopijskom društvu postoje „vatrogasci“, čiji je posao da traže i pale knjige, koje predstavljaju ilegalnu robu. Iako često korišćena kao referenca za ubijanje ideja u modernom svetu, sam Bredberi je izjavio da njegov roman ne govori o cenzuri, nego o tome kako je televizija uništila interes za čitanjem i banalizovala pojam „znanja“.

Iako pored TV-a sada imamo još jednog neprijatelja čitanja (da, mislim na društvene mreže i „pametne“ telefone), kao da nam ni to nije dovoljno, već smo pronašli novu, sadističku metodu ubijanja knjiga. Naime, počeli smo da ih sakatimo i prekrajamo (ironično, Meri Šeli je to bukvalno radila svom liku, ali i samoj knjizi „Frankenštajn“ – o tome nešto kasnije). Govorim o trendu prilagođavanja postojećih izdanja današnjoj osetljivoj čitalačkoj publici.

Prvo želim da se svi zajedno zapitamo: da li društvo koje smo izgradili uopšte možemo da nazivamo nekakvom „civilizacijom“, kada imamo čak dva termina koji označavaju spaljivanje knjiga: libricid, ili biblioklazam. „Ništa ne miriše tako dobro kao spaljena knjiga ujutru“, mrmlja Hitler u paralelnom univerzumu, dok sa osmehom na licu sedi na terasi Bebelplatz-a i čita „Farenhajt 451″… Da fikcija nikad ne može da pobedi stvarnost govori i činjenica da smo na korak od jednog savremenog biblioklazma.

Ova priča je aktuelizovana februara ove godine, kada je izdavač britanskog autora Roalda Dala rešio da iz njegovih dela izbaci/izmeni reči koje mogu biti uvredljive modernim čitaocima. Ako to niste propratili u medijima, radilo se o terminima poput „enormno debeo“ (sada promenjen u „ogroman“); ženski lik iz knjige ranije zamišljen kao kasirka u supermarketu ili daktilografkinja za biznismene sada je pretvoren u vrhunsku naučnicu koja vodi biznis. Reči „lud“ i „ludilo“ više ne postoje u knjigama zbog (kako je obrazloženo) osetljive teme kakvo je mentalno zdravlje. „Majke“ i „očevi“ su zamenjeni terminima poput „porodica“ i „roditelji“, umesto patuljaka sada su tu „mali ljudi“ itd, itd.

Mala digresija… To što i nas svrstavaju u inteligentnu rasu je uvreda za svakog delfina koji drži do sebe, složio bi se i Daglas Adams sa mnom, siguran sam.

I zaista, šta ja mogu pametno da kažem današnjoj tzv. „generaciji pahuljica“, kada sam odrastao na pričama iz našeg folklora i filmskim ostvarenjima poput „Leptirice“. Kako mogu da saosećam sa njihovim bolom dok čitaju ove strašne, uvredljive, po društvo opasne reči gore navedene, kada sam za uspavljivanje slušao bakinu priču o lošoj devojčici koja reši da prespava u vodenici, pa joj đavoli zbog toga izvade glavu, a zatim je tako, sa isplaženim jezikom i obmotanu crevima, stave na prozor da stoji. Ujutru nailazi majka, i ugledavši je iz daljine, progovara: „Mamino milo, na pendžer mi se nacerilo“ (spavaš li mirno, Stivenu Kinže!)

Srećom, umesto mene je progovorio premijer Velike Britanije, Riši Sunak, i čuveni NJujork Tajms se oglasio, kraljeva supruga Kamila je imala šta da kaže na ovu temu, čak je i čuveni Stiven Spilberg nedvosmisleno stavio tačku na sve moguće dileme: „Za mene, to predstavlja svetogrđe. Radi se o našoj istoriji, našem kulturnom nasleđu… Ne verujem u cenzuru na taj način“.

Ono što je simptomatično je da nije usledila oštrija kritika i podrška kolega pisaca… Verovatno su se uplašili „kulture ukidanja“ koja trenutno hara po Holivudu, da se kao Sauronovo oko ne okrene i ne okomi na njih i ceo literarni svet… Amanda Kreg, kritičar i novelista je izjavila: „Mislim da su oni (pisci) apsolutno prestravljeni da slučajno ne uvrede nekog već duže vreme…“

Jedan od književnika koji nije ćutao je i Salman Ruždi, koji je ove promene nazvao „apsurdnom cenzurom“, i rekao da „izdavačke kuće treba da se stide“. Neki su čak smatrali da je bolje da pustimo da Dalijeve knjige prestanu da se štampaju, nego da ih menjamo bez pristanka autora (ili da ih spalimo; ne bi nam bio prvi put, prim. aut.). Suzan Nosel, izvršna direktorka PEN America, organizacije koja podržava slobodu izražavanja i koja okuplja preko 7500 pisaca izjavila je: „Ako krenemo tim putem ispravljanja beznačajnosti, umesto da dozvolimo čitaocima da prihvate knjige onako kako su napisane, rizikujemo da izobličimo dela velikih pisaca i da zamaglimo esencijalni pogled koji literatura nudi društvu“.

Nakon burne reakcije javnosti, izdavačka kuća objavila je da će i dalje objavljivati necenzurisana dela Rolanda Dala, ali da će nastaviti sa planovima za štampanje verzije sa cenzurom.

Da smo dobili samo bitku, a ne i rat, govori i činjenica da su brojna dela Agate Kristi već na meti politički korektnih ispravki (između ostalog, termini “ orijentalni“ ili „Cigani“ su izbačeni iz njenih knjiga). Neki izdavači su počeli da primenjuju mere predostrožnosti tako što dodaju upozorenja o sadržaju i odricanju od odgovornosti (nova izdanja Ernesta Hemingveja, Virdžinije Vulf…) Mnogi elementi u knjizi o čuvenom agentu „007“ Jana Fleminga koji su kritikovani kao mizogeni, anti-semitski i rasistički se takođe uklanjaju.

Ima razloga što se prirodno na ovu priču nadovezuje još jedan klasik svetske književnosti, „1984“. Da vas podsetim, tu postoji tzv. Ministarstvo za istinu, gde se ispravljaju stari novinski članci i fotografije, za potrebe partije… Što neko reče, ta knjiga je trebalo da ispadne naučno fantastična priča, a ne uputstvo za upotrebu. Da li se i vama ježi koža, dok polako hvatate paralelu sa današnjicom; osećate li žmarce jer ste prozreli kako su temeljnost u smišljanju neistina, kao i potreba za kontrolom čak i same prošlosti, uznemirujuća obeležja modernih totalitarnih politika.

Još jednom stvarnost imitira umetnost, a ne obrnuto.

Prepravke prethodno objavljenih knjiga nisu nešto novo, da se razumemo. U stvari, pored libricida i biblioklazma, postoji čak i termin za retroaktivno uklanjanje nepriličnog sadržaja – baudlerizacija. Termin je nastao od imena Tomasa Baudlera koji je 1818. objavio izdanje prilagođenih i cenzurisanih Šekspirovih drama.

Recimo, Meri Šeli, autorka čuvenog „Frankenštajna“, je u svojim kasnijim izdanjima dodeljivala više dijaloga nekim likovima, dok ih je drugima skraćivala; takođe je uklonila neka od pozivanja na naučne ideje koje su bile popularne u vreme prvog izdanja. Stiven King je najviše prepravki imao na svom delu „Mračna Kula“; uzevši u obzir da je izašlo u osam tomova i da ga je pisao tokom više od tri decenije, logično je da su neke ispravke i dopune morale biti učinjene, kako bi celokupna priča bila konzistentna.

Problem nastaje kada autor više nije među živima; posthumna revizija onda može da deluje kao da neko prebira po njegovim posmrtnim ostacima. Jer reči jesu jedina prava zaostavština pisaca, složićete se?!

Da je reč o jalovoj raboti, kada konstantno menjamo termine kako bi se prilagodili najnovijim trendovima, rekao bi vam i sam Dal sa početka priče, koji je još 70-ih godina prošlog veka morao da načini prve izmene na svojoj knjizi… Legendarni Umpa-Lumpa iz Vonkine fabrike čokolade izvorno su bili opisani kao afrički Pigmejci, „prokrijumčareni“ iz Afrike u sanducima. Suočen sa optužbama da su opisi rasistički, u reviziji knjige iz 1973. Dahl je preradio Umpa-Lumpe u fantastična stvorenja, slična patuljcima.

Danas su patuljci zamenjeni terminom „mali ljudi“…

Vidite li kuda idem sa ovim?

Pošto nema kraja ljudskoj gluposti, samim tim nema kraja ni udovoljavanju istoj. „Svetu se ne može ugoditi“, reče nepoznati autor, da odzvanja kroz vekove. I ne treba mu ugađati, bar što se mene tiče, i što se umetnosti tiče. Što se idiokratije tiče, tu već nisam siguran…

P.S. Kupujte obične knjige, ne one audio ili za e-čitače… Bar ćemo uvek imati čime da ložimo vatru, ako zahladi.

Autor je lekar internista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.